Кад особа коју волиш има анксиозност, проналажење правих речи понекад је као ходање по минском пољу.
Желиш да помогнеш, а онда излети оно чувено: „Ма немој да се нервираш“, „Смири се“ или „Немој толико да размишљаш“. И, наравно, ефекат је углавном отприлике као да си на пожар додао још мало бензина.
Анксиозност није обична нервоза. Када се појача, може да преузме и тело и мисли, па особа има осећај да је заробљена у сопственом аларму. Добра вест? Не мораш да будеш психолог да би некоме био права подршка. Понекад је довољно неколико једноставних реченица које не умањују оно што особа осећа.
1. „Ту сам. Не мораш кроз ово сама.“
Анксиозност уме да направи осећај као да си потпуно сам против целог света. Зато некад нема потребе за великим говорима и мудрим саветима. Довољно је да особа зна да ниси побегао чим је постало непријатно.
Можеш рећи:
- „Ту сам, хоћеш да седнем поред тебе?“
- „Не морамо ништа да решавамо одмах. Само сам овде.“
- „Проћи ћемо кроз ово заједно.“
Защо помаже: Особа добија осећај сигурности и зна да није терет.
2. „Има смисла што се тако осећаш.“
Не значи да мораш да се сложиш са сваким страхом. Само показујеш да не мислиш да је особа „луда“, драматична или преосетљива.
Уместо: „Ма немаш због чега да се нервираш.“
Пробај:
„Разумем зашто ти је ово тешко. Много тога ти се тренутно дешава.“
Или једноставно:
„Видим да ти је баш тешко.“
Зашто помаже: Особа престаје да се осећа кривом зато што осећа оно што осећа.
3. „Хајде да погледамо око себе. Реци ми пет ствари које видиш.“
Ово је позната техника 5-4-3-2-1, која може помоћи да се пажња врати из вртлога мисли у садашњи тренутак.
Нека особа пронађе:
- 5 ствари које види
- 4 ствари које може да додирне
- 3 ствари које чује
- 2 мириса која осећа
- 1 укус који осећа
Може звучати помало необично, али управо је поента да мозак добије нешто конкретно чиме ће да се бави.
Зашто помаже: Пажња се пребацује са катастрофичних мисли на оно што се тренутно налази око нас.
4. „Не морамо да решимо све. Хајде само први корак.“
Када си анксиозан, и најобичнија обавеза може изгледати као Еверест.
Зато немој одмах:
„Добро, шта ћемо сад да урадимо са свим тим проблемима?“
Пробај:
„Шта је најмања ствар коју можемо да урадимо сада?“
Попити воду. Сести. Изаћи на ваздух. Позвати некога. Завршити једну малу обавезу.
Један корак. Па други. Нема потребе да се одмах осваја цео свет.
5. „Знам да ти тело говори да постоји опасност, али сада си безбедна.“
Код јаког страха тело може да се понаша као да је стварна опасност управо пред вратима. Срце убрзава, дисање се мења, руке дрхте, а мозак виче: „НЕШТО НИЈЕ У РЕДУ!“
Мирно подсећање може помоћи:
„Погледај око себе. Код куће смо. Седиш на сигурном. Ту сам.“
Важно је само да ово кажеш смирено, без оног тона: „Ево опет ти и твоје глупости.“ То, наравно, није нарочито терапеутска техника.
6. „Шта ти сада највише треба?“
Ово је можда једно од најбољих питања које можеш да поставиш.
Јер не жели свако исто.
Неко жели загрљај.
Неко жели да прича.
Неко жели да ћути.
Неко жели да му скуваш чај и само седиш поред њега.
Можеш питати:
„Хоћеш да причамо, да те загрлим или да ти само правим друштво?“
На тај начин не покушаваш да будеш спасилачка служба за туђи мозак. Само питаш шта је особи потребно.
7. „Ово је јако интензивно, али неће трајати заувек.“
У тренутку јаке анксиозности лако је поверовати да ће тај осећај трајати бесконачно.
Подсети особу:
„Већ си ово прошла и прошло је.“
„Не мораш сада ништа да решаваш.“
„Само сачекај да талас прође.“
Циљ није да убедиш особу да „нема разлога за страх“, већ да је подсетиш да интензитет осећаја није исто што и трајност осећаја.
8. „Поносан/на сам на тебе што си ми рекао/ла како се осећаш.“
Није лако признати да ти није добро. Поготово када споља делује као да све држиш под контролом.
Зато можеш рећи:
„Знам да ти није било лако да ми ово кажеш. Добро је што ниси остао/ла сам/а са тим.“
Или једноставно:
„Хвала ти што ми верујеш довољно да ми кажеш.“
То може значити много више од десет покушаја да некога „орасположиш“.
А шта ако ипак кажеш нешто потпуно погрешно?
Дешава се. Ниси робот, нити мораш да имаш савршену реплику спремну за сваку кризну ситуацију.
Ако схватиш да твој савет није помогао, можеш сасвим нормално рећи:
„Извини, мислим да ово што сам рекао/ла није оно што ти сада треба. Реци ми шта би ти највише помогло.“
И заправо, то је можда и најважнија реченица од свих.
Јер особи са анксиозношћу не треба неко ко ће имати савршен одговор. Треба јој неко ко неће побећи када ствари постану мало теже.
“Dolce far niente” нови животни тренд генерације Z – Како да живите као италијанске ноне
Преузмите андроид апликацију.
