Неко живи сам и не осећа се усамљено. Неко други свакодневно разговара с колегама и породицом, а нема коме да каже шта га заиста мучи. Та разлика између самоће и усамљености важна је и за здравље. Велико истраживање показало је да су и осећај усамљености и слаби друштвени контакти повезани с мањим бројем година живота без појединих болести, нарочито депресије и анксиозности.
Истраживање објављено у часопису Nature Communications обухватило је 277.489 одраслих особа из британске базе УК Биобанк. На почетку праћења нико од њих није имао ниједну од седам болести које су истраживачи пратили. Подаци о новим дијагнозама и смрти прикупљани су током наредних година.
Усамљеност и изолација нису исто
Усамљеност је осећај да нам недостаје блискост или особа којој можемо да се поверимо. Социјална изолација описује колико контакта и учешћа у друштвеном животу заиста имамо.
У истраживању су учесници одговарали, између осталог, на питања да ли се често осећају усамљено и колико често могу да се повере некоме блиском. Истраживачи су посебно бележили да ли живе сами, колико често виђају породицу и пријатеље и да ли учествују у друштвеним активностима. Затим су упоредили особе које нису биле ни усамљене ни изоловане, оне код којих је био присутан само један од та два проблема и оне код којих су постојала оба.
Та разлика је важна и ван истраживања. Некоме ће значити чешћи сусрети и више прилика да изађе из куће. Другоме контакти не недостају, али му недостаје однос у којем се осећа схваћено.
Одакле податак о скоро шест година?
Истраживачи су процењивали колико година од 50. године живота различите групе у просеку могу да проведу без одређених дијагноза. Посматрали су пет група телесних болести, међу којима су кардиоваскуларне болести, дијабетес типа 2 и рак, као и два поремећаја менталног здравља: депресију и анксиозност.
Код мушкараца који су били и усамљени и социјално изоловани, процењени период живота без депресије или анксиозности био је 5,8 година краћи него код мушкараца без оба проблема. Код жена из исте групе разлика је износила 3,7 година. За пет група телесних болести разлике су биле мање: 1,7 година код мушкараца и 2,4 године код жена. Реч је о статистичким проценама за групе људи, а не о предвиђању колико ће одређена особа живети или када ће се разболети.
Када је свих седам болести посматрано заједно, разлика за особе које су биле и усамљене и изоловане износила је приближно 2,2 године код мушкараца и три године код жена. Због тога се податак од 5,8 година не може једноставно представити као „шест изгубљених година квалитетног живота“ за све испитанике.
Може ли здрав живот да помогне?
Учесници са здравијим навикама имали су више година без праћених болести. Истраживачи су узели у обзир пушење, телесну масу, физичку активност, исхрану и трајање сна. Код социјално изолованих особа повезаност изолације с мањим бројем година без болести била је слабија у групама са здравијим животним навикама. За осећај усамљености такво слабљење повезаности није било статистички потврђено.
То не значи да кретање, сан и исхрана нису важни за усамљену особу. Налаз само показује да се у овом истраживању здравије навике нису показале као замена за блискост која јој недостаје.
Студија је посматрачка: показује повезаност, али не може да докаже да су усамљеност или изолација изазвале болести. Осим тога, истраживачи су их проценили на почетку, па нису могли да утврде како су се односи учесника мењали током година.
Ипак, резултати отварају питање које се лако превиди када говоримо о здрављу: имамо ли некога с ким можемо да будемо искрени? Ако осећај усамљености траје и прати га повлачење, губитак интересовања или упорна туга, разговор с лекаром или стручњаком за ментално здравље може да буде први корак ка подршци.
Преузмите андроид апликацију.
