Нисмо само оно што видимо у огледалу, али физички изглед може да утиче на начин на који нас други доживљавају и третирају. Психологија овај феномен повезује са „привилегијом лепоте“, односно предностима које друштво често, и несвесно, даје људима који одговарају важећим стандардима привлачности.
Шта је привилегија лепоте?
Привилегија лепоте (енгл. pretty privilege) описује појаву да особе које друштво сматра физички привлачним могу да добију повољнији третман само због свог изгледа. Последице се не завршавају на комплиментима, популарности или већој пажњи. Могу да се одразе на друштвене односе, посао, самопоуздање, па чак и на поступање институција према појединцу.
Проблем постаје посебно изражен када се они који се не уклапају у конвенционалне стандарде лепоте осећају мање вредним или верују да нешто на себи морају да „поправе“. Стално поређење са другима додатно може да наруши слику о себи. Стручњаци зато наглашавају да је важно да вредност тела и особе не поистовећујемо са физичким изгледом.
Када се не уклапамо у стандарде лепоте
Поруке о томе шта је „лепо“ усвајамо веома рано. Деца и адолесценти могу да слушају коментаре о телесној тежини, акнама, цртама лица, висини или другим карактеристикама, а такве опаске понекад остављају последице много дуже него што људи који их изговарају претпостављају. Посебно током адолесценције, изглед лако постаје важан део начина на који млада особа процењује сопствену вредност.
Проблем је у томе што стандард лепоте није објективна и непроменљива категорија. Мењао се кроз историју, разликује се међу културама и под снажним је утицајем медија, друштвених мрежа и популарне културе. Ипак, када смо одређеном идеалу непрекидно изложени, лако можемо да стекнемо утисак да је управо он једини „исправан“.
Људи који одступају од доминантног идеала због тога могу да помисле да морају да промене тело како би заслужили прихватање. Дијете, козметички третмани, лекови или естетске интервенције тада понекад постају покушај достизања друштвеног стандарда, а не израз личне жеље. Тако се одржава зачарани круг у којем физички изглед добија већу важност од особина, способности и карактера.
Шта је привилегија лепоте и како настаје
Привилегија лепоте може да се посматра као последица когнитивних пристрасности због којих особама које сматрамо привлачним приписујемо и друге позитивне особине. Оне због тога могу да добију предности које нису повезане са њиховим способностима или заслугама. Истовремено, особе које не одговарају конвенционалним стандардима могу да буду изложене неповољнијем третману.
Једно од психолошких објашњења крије се у такозваном хало ефекту. Позитиван утисак о једној особини, на пример физичком изгледу, може да утиче на процену сасвим других особина исте особе. Тако некога кога сматрамо привлачним можемо аутоматски да доживимо као интелигентнијег, здравијег, љубазнијег или самоуверенијег, иако за такав закључак немамо друге доказе.
Проблем настаје када овакве аутоматске процене почну да одређују ко добија прилику, пажњу или повољнији третман. Сличан механизам може да делује и у супротном смеру, па се особама са одређеним телесним карактеристикама приписују лењост, мања мотивисаност или неспособност. Предрасуда тада више није само питање укуса, већ може да утиче на конкретне животне могућности.
Како изглед утиче на друштвени живот и ментално здравље
Конвенционално привлачне особе често добијају више позитивних реакција околине, комплимената и друштвене пажње. То може да олакша склапање познанстава, укључивање у друштвене активности и развој самопоуздања. Међутим, привилегија лепоте има и другу страну јер стални нагласак на изгледу може да створи притисак да се одређени изглед сачува по сваку цену.
Страх од старења, промена телесне тежине или других физичких промена може зато да изазове анксиозност и стрес чак и код људи који имају користи од привилегије лепоте. Када особа често добија потврду првенствено због изгледа, може да почне да сумња да ли је други цене због њених способности, карактера и достигнућа. Успех који околина приписује лепоти уместо труду и знању може да допринесе и осећању да особа не заслужује сопствена постигнућа.
Са друге стране, људи који добијају мање позитивних реакција због изгледа могу чешће да осећају да их други занемарују или потцењују. Непрекидно поређење са познатим личностима, колегама, пријатељима или људима на друштвеним мрежама може додатно да наруши слику о себи. Ниско самопоштовање повезано је са бројним тешкоћама, међу којима могу да буду социјална изолација, анксиозност, депресивност и поремећаји исхране.
Привилегија лепоте може да се види и на послу
Утицај физичког изгледа не мора да остане у границама приватног живота. Истраживања су повезивала конвенционалну физичку привлачност са већом вероватноћом позива на разговор за посао, запошљавања, напредовања и већих примања. Привлачне особе такође могу да буду оцењене као способнији лидери, иако физички изглед сам по себи ништа не говори о професионалним способностима.
За људе који немају ове предности последица може да буде осећај да морају више да се доказују како би добили исто признање. Предрасуде према телесној тежини посебно су добар пример. Особе са већом телесном тежином понекад се неоправдано процењују као мање мотивисане или дисциплиноване, што може да утиче на задатке и позиције које добијају.
Пристрасност заснована на изгледу примећена је и у другим областима друштва. Истраживања су испитивала њен утицај на образовање, здравствену заштиту, па чак и на поступање правосудног система. Због тога привилегија лепоте није само питање индивидуалног самопоуздања, већ и питање тога колико несвесне процене могу да утичу на одлуке које би требало да се заснивају на објективним критеријумима.
Зашто стандарди лепоте нису безазлени
Привилегија лепоте припада широј групи имплицитних, односно несвесних пристрасности. То су ставови и претпоставке који могу да утичу на наше понашање и одлуке чак и када тога нисмо свесни. Особа, на пример, може искрено да верује да све људе процењује једнако, а да ипак несвесно приписује више способности некоме ко одговара њеној представи привлачности.
Сличне предрасуде могу да буду повезане са телесном тежином, годинама, висином, бојом коже или другим физичким карактеристикама. Заједничко им је то што предност или неповољнији положај настају на основу особина које не говоре ништа о знању, вештинама, раду или карактеру особе. Додатни проблем настаје када се више различитих облика друштвене пристрасности преклапа.
Последице могу да буду нарочито озбиљне када изглед утиче на одлуке у областима као што су образовање и здравство. Ако физичка привлачност утиче на процену ученика, запосленог или пацијента, одлуке могу да се удаље од критеријума који би требало да буду релевантни. Препознавање сопствених имплицитних пристрасности зато је важан корак ка праведнијем односу према другим људима.
Како да физички изглед не постане мера личне вредности
Један од приступа који може да помогне јесте неутралност према телу. За разлику од идеје да своје тело у сваком тренутку морамо да волимо и сматрамо лепим, овај приступ пажњу усмерава на оно што нам тело омогућава. Уместо питања „Како изгледам?“, фокус се помера ка томе шта тело свакодневно ради за нас и која искуства нам омогућава.
Важно је и окружење. Људи који нас цене због личности, вредности, способности и начина на који се односимо према другима могу да буду противтежа култури која физички изглед ставља у први план. Корисно може да буде и ограничавање садржаја на друштвеним мрежама који подстиче поређење, осећај недовољности или сталну потребу за самокритиком.
На крају, важно је преиспитивати и сопствене предрасуде према другим људима. Љубазност, поштење, емпатија и саосећање такође снажно обликују начин на који некога доживљавамо, а хало ефекат може да функционише у оба смера. Стандарди лепоте можда неће нестати, али можемо да одбијемо идеју да величина пора, број килограма, године или црте лица одређују колико неко вреди.
Преузмите андроид апликацију.
