Када тосканске пејзаже видимо на филму они изгледају готово нестварно и превише лепо. Када их, међутим, видимо у стварности, уверимо се да заиста постоје. Нежни брежуљци, елегантни чемпреси, боје помућене благом јутарњом маглом, рустична имања, укомпоновани су идилично у савршене разгледнице друге најпосећеније области Италије – Тоскане.
Тешко је одлучити шта Тоскану чини више посебном – њено рурално или урбано лице.
У њеним ренесансним градовима очаравајуће архитектуре може се лутати сатима, али једнако су привлачни и њении пејзажи начичкани сребрнастим маслињацима, благородмним виноградима и каменим фармама.
Када ово саберемо, те додамо чињеницу да је Тоскана колевка древне апенинске културе, закључак је да се једна од двадесет италијанских регија заправо може посматрати као Италија у малом.
Упознавање Тоскане обично стартује у Фиренци, граду на обалама реке Арно у ком су постављени темељи ренесансе, али и италијанске високе моде, и по многима најлепшем граду у Италији.
Романтична и очаравајућа Фиренца нуди опције како за уживање у уметности светске класе тако и за угођај гурманске тосканске “споре” кухиње.
Није претерано рећи да је мало градова на свету који су толико испуњени изузетним уметничким и архитектонским ремек делима на сваком кораку као што је то Фиренца, чији се урбани “костур” готово и није променио више од пет векова.
Шетња уским калдрмисаним улицама док пролазимо поред старих палата и капела изгледа као обилазак музеја на отвореном, а што се самих музеја тиче, у њима нас чекају Ботичели, Микеланђело и други великани ренесансе.
Не чуди што је читав центар града препознат као UNESCO светска баштина. Најпрепознатљивија зграда у граду је црква Santa Maria del Fiore, бисер готичко-ренесансне архитектуре са својом црвенкастом куполом.
Дизајнирао ју је италијански скулптор Arnolfo di Cambio с краја 13. века, док је куполо додата тек у 15. веку. Фасада је урађена у ружичастом и белом мермеру, а унутар цркве налазе се мозаици и фреске међу којима се истиче “Страшни суд”, Ђорђија Васарија. Са врха куполе поглед на град је очаравајући.
Незаобилазан је и “Стари мост” (“Ponte Vecchio”), затворени лучни мост који прелази реку Арно на њеној најужој тачки, а за који се верује да је први мост изграђен у римском царству.
Мост је, кажу историчари, првобитно био изграђен у дрвету, па уништен у поплави, да би почетком 14. века поново био изграђен у камену.
Накнадно је креиран и готово километар дуг пролаз “Васари” који је породица Медичи користила како би дискретно прелазила између својих канцеларија у Старој палати и резиденције у Pitti палати. Овај мост познат је и по томе што је једини мост у Фиренци који је остао нетакнут у време Другог светског рата.
Осим старог, Фиренца има још пет мостова. Мост “Светог Тројства” првобитно изграђен 1252. године сматра се једним од најлепших у Европи, а сматра се да је у његовој рестаурацији половином 15. века помагао и сам Микеланђело.
Прича о Тоскани не може се испричати без помена хране и вина, будући да је ово једна од “најгурманскијих” регија Европе.
Кухиња је позната по свежим, локално добијеним сезонским прозиводима и једноставним рецептима. Резултат, због квалитета намирница, су безвременски богати укуси од којих креће вода на уста.
Пример овакве једноставности је “fetunta”, локална брускета која се послужује у исчекивању главног јела. Тајна је у свежем хлебу, зеленом маслиновом уљу и квалитетном белом луку.
Да све буде још боље, ту је и вино, јер је Тоскана једна од најважнијих винских регија у свету. Овде су рођена нека од најпознатијих црних вина Италије, међу којима се истиче кјанти (“chianti”), базиран на сорти санђовезе.
Аутор текста: Н. К.
Преузмите андроид апликацију.
