Најважнији део сваке промене животних околности је заправо промена нашег менталног склопа, наших уверења! Генерације које су одрасле уз медије (телевизију, књиге, часописе…), а то смо ми, сустигла је нова мода у васпитању.
Нисмо ни свесни да нам је усађен стран начин размишљања, за нас неприродан, за који су нас убедили да је бољи, а ко не би хтео да буде бољи? Нажалост, то је узело свој данак.
Пре појаве медија, родитељима је било неупоредиво лакше да буду ауторитети. Скоро можемо рећи да то није ни био родитељски изазов, јер како би уопште могло доћи до тога да се моћан (одрасла особа која има све ресурсе у својим рукама) устеже пред немоћним (дететом које не може без одраслог да преживи). До недавно је готово свима ишло од руке постављање чврстих граница из простог разлога што су тада родитељи били ослобођени идеје да све треба решавати ,,лепим“, реаговали су аутенично, природно, самопоуздано и самим тим су били ефикасни.
Да бих вам помогла у овоме, написаћу за вас барем неколико најчешћих погрешних уверења и онда им супротставити тачна, па ви наставите тај посао учећи од оних чија вам се деца допадају.
- Деци треба лепо објаснити какву корист имају од школе, јер кад они то до краја разумеју, они ће почети да уче. ПОГРЕШНО!
Можете им објашњавати до сутра! Узалуд је! Деца ма колико схватала како ствари стоје, немају механизме којима могу сами себе да континуирано покрену на рад. Они то могу, само ако ох је неко претходно дисциплиновао, па је то онда прерасло у самодисциплину. Деца то не обављају сама! Џабе вам нада!
- Њега или њу школа просто не занима! ПОГРЕШНО!
Није реч о томе да ли неко дете школа занима, централна тема је приступ обавезама тј. развијеност осећаја одговорности код детета. Не мора да нас занима све што радимо. Мене уопште, као ни вас, не занима прање судова, али их перем јер сам особа која је структурисана тако да не избегавам тешкоће. Идем им у сусрет, излазим из зоне конфора редовно, стављам себе у ситуације у којима се бојим или трпим, или ми је на неки други начин тешко, јер сам од малих ногу била стављана у такве ситуације. Дакле, немојте се трудити да школу учините забавном, већ децу одговорном. ( Наравно, не би било на одмет да се министарство позабави тиме да настава буде забавнија.)
И ајмо трећи, па ћемо ту стати.
- То је дете такав карактер, тврдоглаво. ПОГРЕШНО!
Радне навике немају везе са карактером. Оне се могу развити код потпуно различитих типова личности детета.
Биљана Грбовић, оснивач Удружења родитеља “Матица”
Радујем се кад помажем!
Преузмите андроид апликацију.
