Свега неколико недеља након нестанка, према легендарној повести, пет хиљада година старог јерменског историјског и етничког идентитета Нагорно-Карабаха, „не сећа се више нико“ да су Јермени уопште и постојали у овом предивном и суровом планинском „црном“ или „великом врту“.
Средином октобра ове године Илхам Алијев, председник Азербејџана, на двадесетогодишњицу своје власти Азерима је подарио могућност да са усхићењем уживају у несвакидашњем призору. Наиме, након веома брзе политичке и војне победе над арцашким Јерменима, Алијев се славодобитно прошетао празним улицама сабласно пустих нагорнокарабашких варошица, да би испред некадашње председничке палате Арцаха у Ханкендију подигао заставу тријумфалног Азербејџана.
После уздизања знамења неспорне власти и суверенитета Азербејџана у умореном Степанакерту, Алијев је клекнуо и уз видљив понос и пијетет пољубио овај најважнији национални симбол Азера. Уследио је један срамотни чин, који не пристаје војсковођи тријумфом „овенчане“ солдатеске.
Приликом обиласка празних просторија председничке палате (негдашњег седишта Врховног совјета Нагорнокарабашке Аутономне Области до 1991. године) у Степанакерту Алијев је ногама изгазио на подном простору постављену заставу поражених и протераних јерменских непријатеља из угашеног Арцаха. Постоји ли срамнији или снажнији печат утемељене мржње између ова два народа?!
Но, у контексту избијања новог замаха вишедеценијског рата између Израелаца и Палестинаца, али и пре нове ескалације сукоба на Блиском истоку, „чудо из Ханкендија“, односно бившег Арцаха заборављено је и за мање од три дана. „Никад више“, читамо са „безгласних усана“ хиљада јерменских избеглица у Горису, који желе да кажу да је њихова цивилизација у Карабаху окончала своје постојање.
„Никад више“, чујемо са „раздраганих и гласних усана“ хиљада Азера, који прослављају фактицитет да је вишемиленијумско присуство потомака легендарног родоначелника Јермена, Хајка, чукунунука библијског Ное и праунука Јафета на простору Карабаха, једном засвагда завршено. Карабах (изведеница из староазерског језика, која означава појам велике или црне баште, односно врта) географски обухвата шире пространство западних делова Азербејџана и јужних провинција савремене Јерменије.
Заправо, овај појам односи се на земљу која се простире између Зангезурских планина на западу до реке Аракс на истоку, односно до тачке њеног спајања са реком Куром у Курско-арачкој равници. Обухвата територију која је у XVIII веку припадала Карабашком канату, где је установљен гранични појас између Руске и Персијске империје 1813. године.
У ужем смислу, Нагорно-Карабах (изведеница из руског и азерског језика која означава горњи врт или висораван црног, односно велики врт, тј. башту) обухвата само централни део описаног пространства и више се односи на политички ентитет генерисан у Руском царству и совјетској епоси у првој половини претходног столећа.
У колективној свести Јермени негују легендарно, а делимично и историјско сећање на старовековну провинцију Арцах, која је око 180. године пре нове ере придружена тада моћној Краљевини Великој Јерменији. Према резултатима научно-истраживачких, историјских и археолошких послова, као и на основу писаних и материјалних историјских извора, старовековни Јермени населили су се на простор Нагорно-Карабаха, тј. Арцаха још у VII веку пре нове ере.
(крај другог дела)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Огњен Карановић: Нестанак Нагорно Карабаха – црног врта Азије и Европе (први део)
Преузмите андроид апликацију.
