Почетна > Блог
Блог

Алекса Грубешић: Антисрпски сентимент документарног филма „Ја, Александар: Државни гамбит“

Документарни филм „Ја, Александар: Државни гамбит“, емитован је у четвртак 2. новембра на телевизији N1, дан након расписивања парламентарних, београдских и локалних избора у неким општинама у Србији. Иако је темпиран тако да изборна кампања почне са оштрим пропагандним и скоро дехуманизујућим порукама против актуелног председника Републике Србије, овај филм има и своју ширу сврху од тога, јер је судећи по лајтмотиву, порукама и саговорницима који учествују у документарцу, јасно да се ради о филму који је усмерен против државе Србије, српског народа и против српских националних и државних интереса.
Фото: Градске инфо

Читав документарац је конципиран тако да делује као да се спроводи суђење Вучићу, анализом његове животне и политичке биографије. Студио „United Media“ групе (компаније у чијем је власништву и N1 телевизија), у којем се одиграва нарација филма, изгледа као нека повећа судница. Судије су аутори документарца Јована Полић и Сања Лончар, које кроз читав ток филма читају образложење пресуде, док би публика требала да буде порота која ће на крају поврдити пресуду и дати свој коначан суд.

Међутим, од самог почетка филма је видљива латентна намера да се, осим Вучићу, суди и српској националној идеји коју је исти репрезентовао од раних почетака своје политичке каријере. Покушајем да се дискредитује председник Србије, као данас чињенично доминантна фигура у политичком животу државе, покушава се са дискредитацијом политике чији је, између многих других, носилац и Александар Вучић, а која представља интересе Србије на ширем простору од оног који може да се дефинише као „Београдски пашалук“, или авнојевска и пост-авнојевска Србија (Србија дефинисана Уставом из 1974. године – ужа Србија).

Прво поглавље документарца под језивим називом „Рађање зла“, обилује неизбежном југоносталгијом, или боље речено „титоносталгијом“. Ту не би било ништа спорно (нити изненађујуће из пера другосрбијанских медијских ведета) да ауторкама филма основна замерка владајућем српском режиму није наводна аутократија, мањак слободе медија и демократије уопште. Ако је Тито симбол нечега, онда су то свакако ове три наведене ствари – изразито аутократска и тоталитарна владавина током читавог периода његове власти, недостатак слободе медија и слободе говора који се испољавао у контроли над средствима јавног информисања и свеопштој цензури, као и једнопартијски политички систем који није дозвољавао плурализам мишљења и политичких идеја.

У овој краткој секвенци која се бави Титовим добом, уз мелодичност југословенске химне и носталгичних сцена из државе од Вардара до Триглава, обилује романсираним приказом режима, који је у једном периоду своје апсолутне доминације југословенским простором формирао „Голи оток“ на којем је вршен обрачун са политичким неистомишљеницама и критичарима режима Јосипа Броза. Ништа од свега горе поменутог није заступљено у данашњој Србији, нити је било шта слично уопште и замисливо, али то не представља сметњу за ауторке филма које у потпуности романтизују и идеализују режим социјалистичке Југославије.

Брзо се затим прелази на дешавања са краја осамдесетих и почетка деведесетих, без икаквог контекста и увођења у проблеме са којима се Срби као етничка заједница сусрећу током постојања СФРЈ (нарочито на Косову и Метохији), да би се документарац „распламсао“ са сценама ратних деведесетих, у којима се примат кривице ставља на српску страну, тако да делује да је за све злочине и страдања из тог несрећног периода крива искључиво српска држава и наш народ.

Посебно скандалозан је однос ауторки филма према значају Косова и Метохије за Србе и однос према јужној српској покрајини. Четврто поглавље филма „Косовски завет“ започиње неистинитим чињеницама да је „Косово у новијој политичкој историји било део Србије осамдесетак година. Добијено у рату, изгубљено у рату. А ни између два мировна споразума – у Паризу 1919. и Куманову 1999. ни Албанци ни Срби, који насељавају ову територију, нису били срећни“, речи су коаутроке Сање Лончар.

Истина је да је Србија ослободила Косово и Метохију од вишевековне османске окупације у Првом балканском рату 1913. године, док је Версајским мировним споразумом на Видовдан 1919. године потврђен настанак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. О срећи два народа на том простору је излишно говорити, посебно из угла љубитеља лика и дела Јосипа Броза, коме је Косово и Метохија служило као полигон за јачање албанског утицаја, насељавања Албанаца који су бежали од комунистичког режима Енвера Хоџе и мирног посматрања изгона Срба са својих вековних огњишта. Истина је и да Косово (Метохију некако увек забораве да помену) није изгубљено јер се истог ни као држава, ни као народ, нисмо одрекли. Читав однос N1 наратива, кроз њихово свакодневно саопштавање, а нарочито кроз овај филм, се заправо своди на то да се Косово и Метохија третирају као нешто одвојено од Србије и нешто што нама и нашем народу не припада.

Лајтмотив и поруке документарца још боље су дочарали саговорници истог, па су се тако ауторке потрудиле да филм уприличе махом људи који уопште и нису грађани Републике Србије, или ако јесу, одабир је спао на еминентне представнике другосрбијанске квазиелите попут Дубравке Стојановић (чији друштвено-политички ангажман и улогу сам анализирао у ранијем тексту „Дубравка Стојановић – нова ‘мајка друге Србије’„) и бившег председника Србије Бориса Тадића.

Међу страним саговорницима, у критици председника Вучића и српске националне идеје, истиче се сарајевски адвокат и бивши новинар Сенад Пећанин, који је за време бомбардовања Србије 1999. године у својим новинама „Дани“ објавио насловну страну са натписом „Лепа села лепо горе“, јасно алудирајући на разарања која је НАТО агресор тада спроводио.

Пећанин је истакнути регионални србомрзац који заговара тезу да су Срби „геноцидан народ“, притом критикујућу чак и опозиционе НВО активисте у Србији (попут бившег директора Сорошевог „Фонда за отворено друштво“ Милана Антонијевића) јер се усуђују да честитају Дан Републике Српске и дају легитимитет ентитету који Пећанин сматра „геноцидном творевином коју треба укинути“.

За N1 и дату тематику, релевантан саговорник је и Жан Арноа Деренс, оснивач антисрпског портала „Le courrier des Balkans“. Према речима директора Управе за дијаспору у Влади Републике Србије, Арно Гујона, Деренс је овај портал основао 1998. године, уочи бомбардовања Србије, и од тада, финансиран са Запада, врши изразиту антисрпску пропаганду. Уз то, мета његових критика су и Французи који се боре за српски народ на Косову и Метохији, док сам Деренс у Србији политичку подршку даје покрету „Не давимо Београд“, који је данас прерастао у странку „Зелено-леви фронт“.

Сигуран сам да су ауторке филма биле упознате са биографијом и каријером господина Пећанина и Деренса, али им ништа од тога није сметало да их позову као „кредибилне“ и „објективне“ саговорнике.

Исте вечери када је емитован документарац, један други аутошовинистички медиј који је део „United Media“ групе, дневни лист „Данас“, објавио је текст под насловом „Албанац у Београду: Ко је Фахри Муслиу, за кога Вучић говори да му није отац?“. Познавајући систем и методологију перфидног и координисаног медијског рада аутошовинистичких гласила у власништву „United Media-е“, долазим до закључка да овакав текст у спрези са документарцем „Ја, Александар: Државни гамбит“ има два циља. Један је да председника Србије прикаже као „оцеубицу“, будући да је такав и назив једног поглавља где се он политички дистанцира од Војислава Шешеља и Српске радикалне странке, а други је да спрегом између једног Албанца и председника Вучића, код националистички оријентисаних грађана створе фаму о завери према којој постоји мотив за дуго година најављивану издају и признање тзв. Косова.

Признање које се није десило, нити ће се десити, што је у јавности милион пута наглашено, и још убедљивије у пракси потврђено. Притом, дате конструкције креира дневни лист чија је уређивачка политика усмерена ка промовисању независности тзв. Косова и блаћењу свега што има родољубиви предзнак у Србији.

Када би ауторке документарца направиле филм који би се на отворен и директан начин бавио критиком политике која је усмерена ка заштити српских националних и државних интереса – ка очувању Косова и Метохије у саставу Републике Србије, ка чувању и подршци Републици Српској и спречавања да иста добије некакав статус „геноцидне творевине“, ка борби против лажног наратива о српској кривици за ратове деведесетих, ка тежњи да Србија остане суверена и независна држава која води самосталну спољну политику итд., такав филм сигурно не би наишао на позитиван одијум у јавности.

То се не би догодило јер је велика већина народа наше државе родољубиво оријентисана и око датих питања међу грађанима постоји неки минималан консензус. Зато се тај антисрпски сентимент N1 продукције и његових ауторки увек суптилно провлачи кроз критику појединаца који су тема филма, попут председника Вучића сада, или кроз критику обиља дневнополитичких потеза.

Аутор: Алекса Грубешић

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Алексе Грубешића можете прочитати овде:

Aleksa Grubešić: Crnogorske vlade od 2020. do danas – može li opet bez srpskih stranaka?

Преузмите андроид апликацију.