Парламентарни избори у Црној Гори, одржани 11. јуна ове године, добили су нову прерасподелу снага на политичкој сцени. Одласком Мила Ђукановића са чела ДПС-а, странке која је скоро три деценије суверено руководила процесима у Црној Гори, дошло је и до пада подршке грађана тој опцији, а у први план се врло брзо истакла нова грађанска и про-европска политичка организација ПЕС (Покрет Европа сад!). Каква је улога српских политичких представника у новој констелацији догађаја и да ли је могуће да нова парламентарна већина предвођена ПЕС-ом формира Владу са српским политичким опцијама?
Црногорски избори који су иза нас донели су тријумф новооснованој политичкој опцији која је први пут истакла канидатуру на парламентарним изборима под тим именом – Покрету Европа сад (ПЕС). Пре него што се осврнем на тренутну политичку ситуацију и однос снага, направићу кратак осврт на историјат лидера ПЕС-а, странке која је у јуну ове године задобила подршку четвртине изашлих бирача Црне Горе.
Након преломних избора 30. августа 2020. године, створени су услови да се у Црној Гори први пут у три деценије формира власт без Ђукановићевог ДПС-а.
Иако су изнели највећи терет сјајног изборног успеха и освојених 32,55% гласова на парламентарним изборима у оквиру листе „За будућност Црне Горе“, српски представници из Демократског фронта (ДФ-а), који је био окосница листе, нису добили своје министре у тзв. експертској влади носиоца те листе, универзитетског професора Здравка Кривокапића.
Не желећи да ДПС изнова формира владу или да се дође у ситуацију политичке кризе и потенцијалних нових избора који би уследили као последица немогућности да се нова влада формира, лидери ДФ-а су пристали на нека компромисна решења за министарске позиције. За то време, мандатар и будући премијер Црне Горе Кривокапић, у први план је гурнуо до тада мало познате економисте Јакова Милатовића и Милојка Спајића, тако што је први постао министар економског развоја, а други министар финансија и социјалног старања.
Мало је ко могао да претпостави да ће њих двојица за само три године постати водеће политичке личности у Црној Гори, тако што ће Милатовић априла 2023. године постати председник Црне Горе, а Спајић од 10. августа ове године мандатар за састав Владе, а врло извесно и нови председник Владе Црне Горе.
Врло брзо након тог 30. августа 2020. постало је јасно у ком правцу дувају ветрови и да ће „Весели се српски роде“ бар још неко време остати само пријемчива музичка нумера. Срби су се обрадовали променама које су дошле након августовских избора и суштинског пораза ДПС-а који је, истини за вољу, технички однео победу на изборима са 35,06 освојених гласова, али са готово никаквим коалиционом капацитетом за формирање Владе, што је моментално тумачено као Ђукановићев пораз.
Ако некима већ у старту, након споразума између будућих чинилаца владе Здравка Кривокапића, Дритана Абазовића и Алексе Бечића, којим је, између осталог, формулисано да “нова демократска власт у Црној Гори неће покретати поступак за повлачење признања независности Косова” (чему уопште потреба да се то наглашава?!), није било јасно да ће се неки правци политике које је утемељио Ђукановић задржати и у новој Кривокапићевој влади, то је могло да се види већ у наредним месецима.
Све је ипак кулминирало сменом министра правде Владимира Лепосавића, човека који је заслужан за измене “Закона о слободи вјероисповијести” (око којег је и створен снажан талас бунта против Ђукановићевог режима), а због става министра Лепосавића о „геноциду“ у Сребреници и противљења да се у црногорској скупштини усвоји Резолуција о геноциду, коју је предложила Бошњачка странка.
Министар Лепосавић је смењен на предлог самог Кривокапића, а уз помоћ гласова опозиционог ДПС-а, као и странке која је чинила Владу – Абазовићеве Уједињене реформске акције (УРА). Тада постаје јасно да ће убудуће дефинитивно вредносна и идеолошка питања бити изнад класичне дневнополитичке поделе на странке власти и странке опозиције.
ДФ је надаље ускратио подршку влади Кривокапића, човека кога је ДФ ставио за носиоца своје листе и подржао за функцију председника владе. То је учињено чак и када ниједан политичар из ДФ-а није добио министарско место у тој „експертској влади“, иако је експертским знањем владу, на важној позицији потпредседника владе задуженог за националну безбедност, евидентно обогатио председник УРА-е Абазовић. Очигледно су неки политичари и функционери политичких странака експерти, а други нису.
У међувремену је Кривокапићево време играња политике исцурело, због своје неодлучне и непринципијелне политике је остао без подршке и својих дотадашњих савезника из ДФ-а који су невољно гледали на неке његове потезе, па је неповерење његовој влади изгласано фебруара 2022. године. Важно је напоменути да за неповерење нису гласали посланици ДФ-а који су уочи гласања напустили скупштинску салу. А они који су гласали за неповерење су Кривокапићеви дотадашњи савезници у влади из Абазовићеве УРА-е, и игром судбине управо је Дритан Абазовић након Кривокапића постао нови председник владе Црне Горе, формиравши тзв. мањинску владу која је у Скупштини имала подршку чак и ДПС-а.
Завршићу ову рекапитулацију кључних дешавања од августа 2020. године до данас (које је тешко све и обухватити и споменути) напоменом да је управо тај Абазовић, као етнички Албанац, испао можда и најпоштенији у целој овој замршеној причи, те је као председник владе издејствовао потписивање Темељног уговора са Српском православном црквом августа 2022. године, а што је био један од основних и минималних захтева српске опције која је подржавала владу. Темељног уговора који Здравко Кривокапић (иначе човек који на сваком месту истиче да је велики верник Митрополије црногорско-приморске СПЦ) није успео да потпише за све време свог бледог мандата, увек уз изговор раван оном “само тетки да однесем лек”.
Највећи успех Кривокапића је, како ствари стоје, лансирање два њему врло слична технократска политичара који, за сада се чини, следе сличну политику чије се смернице извесније креирају у неким амбасадама држава западне земљине хемисфере, него самом вољом господина Милатовића и Спајића и њихове опције Покрет Европа сад.
Не бих олако да износим закључке зашто су Срби у Црној Гори, којих према последњем спроведеном попису становништва из 2011. године има 28,73% (а према неким истраживањима, која ће своју потврду добити новембра ове године када се врши попис, данас и преко 30%), већу подршку у првом кругу председничких избора дали Јакову Милатовићу, уместо провереном српском канидату Андрији Мандићу. Не бих ни да судим Јакову Милатовићу, који је тек на почетку свог мандата, а који је већ у пар наврата изнео неке ставове који парају уши оних захваљујући којима је Милатовић однео победу над Ђукановићем у другом кругу избора за председника Црне Горе.
Милатовић је начинио и неке позитивне кораке, из нашег угла гледано, попут рецимо иницијативе да Црна Гора постане део пројекта „Отворени Балкан“, али и чињенице да је јула ове године, недуго након инаугурације у председнички мандат, посетио Београд у пријатељском тону са председником Вучићем.
Остаје да се види да ли ће се наставити континуитет неучествовања представника српских политичких странака Црне Горе у влади те државе. Најаве у том погледу су за сада песимистичне. Иако је Милојко Спајић добио мандат за састав владе од председника Милатовића пре неколико дана, минули преговори и медијске најаве да ће Бошњаци, као национално много мање заступљена заједница у Црној Гори, добити велике полуге моћи у новој влади, говоре да се за Србе августа 2020. године осим реторички и евентуално у погледу пословне климе, није много шта променило.
А да за Србе врло извесно нема места у новој влади, говори и изјава специјалног изасланика САД-а за Западни Балкан, Габријела Ексобара, који је отворено и неувијено изнео став да у „нову црногорску владу треба да уђу они који подржавају НАТО, ЕУ и Украјину“. Нисам сигуран да ли је икада неки дипломата туђе државе потпуно отворено и нескривено изнео став који су по његовом мишљењу услови да би неко формирао владу у једној држави или био део те владе. Оваква изјава само потврђује тезу једног од лидера коалиције „За будућност Црне Горе“, председника Демократске народне партије Црне Горе Милана Кнежевића, да се црногорске владе формирају у страним амбасадама, да је на исти начин владу формирао и Здравко Кривокапић, па сходно томе за Црну Гору често говори да је „Амбасадистан“.
Исти тај Милан Кнежевић је скоро изјавио да се слаже са свим условима и тачкама које је у свом програму поставио мандатар Спајић, а који се јасно тичу и спољнополитичке оријентације Црне Горе где се не очекују скоро никакве промене. Непосредно пред минуле парламентарне изборе, 14. маја ове године дошло је до распада Демократског фронта, коалиције опозиционих странака која је функционисала од 2012. године. Стога су бивши носиоци ДФ-а, предвођени Мандићем и Кнежевићем, изашли са листом као и августа 2020. под називом “За будућност Црне Горе” (ЗБЦГ) и освојили 14,74% или 13 мандата.
У случају да се Спајић одлучи за формирање владе са ЗБЦГ коалицијом и Бечићевим Демократама, његова влада би била стабилна и уважавала подршку 48 од 81 посланика, колико Скупштина Црне Горе има места. Ту коалицију би евентуално могла да ојача и Социјалистичка народна партија – ДЕМОС Владимира Јоковића са 2 посланика, тако да стабилна већина која подржава владу буде 50 посланика. Стабилна већина би била значајна Спајићу у циљу остваривања пуног четворогодишњег мандата владе, што у претходном сазиву Скупштине није остварено, али и како би дошло до усвајања неких реформских закона који су важни Црној Гори за њене европске интеграције и приближавању момента пријема у ЕУ.
Али ако се Спајић одлучи за владу по мери Ескобара, са Демократама и Бошњачком странком, та коалиција ће бити на самој граници од 41. посланика потребних за подршку влади у Скупштини. Наравно, у случају да се ниједна друга опција која је прешла цензус, као што је рецимо Јоковићев СНП, не прикључи овој коалицији. Не треба наравно заборавити ни мањинске странке попут Албанске алијансе (1 посланик) и Албанског форума (2 посланика), као и Хрватске грађанске иницијативе – ХГИ (1 посланика), које су свакако више заинтересоване за формирање владе у којој су Бошњаци, него оне где ће министри бити кадрови коалиције ЗБЦГ. У целој комбинаторици Спајићеве скице владе, осим ДПС-а и његових сателита наравно, готово извесно неће бити места за Абазовићеву УРА-у услед лоших персоналних односа на релацији Спајић-Абазовић.
Да не будем оптужен за претерано оштре и нетрпељиве ставове према свежем двојцу Милатовић-Спајић, изнећу један компромисан став. Сматрам да је, за почетак, важно да ДПС и “црногорско-комитска” опција оде на политичко сметлиште. То је предуслов за даљи нормалан развој Црне Горе и за стабилну политичку климу у тој држави. А паралелно са тим се поставља и питање да ли ће у Црној Гори будућности дувати ветрови који су наклоњени њеној његошевској и традиционалној прошлости, која је утемељена на Српству династије Петровић, или ће Црном Гором завладати нека препакована и ублажена ДПС политика чија ће суштина остати удаљавање од Србије, подршка развијању тзв. Црногорске православне цркве, подстицање „црногорског језика“, подршка тзв. Републици Косово, инсистирање на миту о тзв. геноциду у Сребреници итд.
Никаква економска и развојна политика коју обећавају и Спајић и Милатовић (са фамозним обећањима о скоријој просечној плати од 1000 евра, минималној пензији од 450 евра и нултој стопи незапослености) не би смела да оправда даље удаљавање Црне Горе од своје традиције и од својих правих идентитетских корена. А најмање од свега не би смела да оправда праксу на основу које српски политички представници, који заступају скоро трећину грађана Црне Горе, не могу да буду део владе Црне Горе.
Аутор: Алекса Грубешић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Алексе Грубешића можете прочитати овде:
Aleksa Grubešić: Predsednički izbori u Crnoj Gori i drugosrbijanska podrška Đukanoviću
Преузмите андроид апликацију.
