Dokumentarni film „Ja, Aleksandar: Državni gambit“, emitovan je u četvrtak 2. novembra na televiziji N1, dan nakon raspisivanja parlamentarnih, beogradskih i lokalnih izbora u nekim opštinama u Srbiji. Iako je tempiran tako da izborna kampanja počne sa oštrim propagandnim i skoro dehumanizujućim porukama protiv aktuelnog predsednika Republike Srbije, ovaj film ima i svoju širu svrhu od toga, jer je sudeći po lajtmotivu, porukama i sagovornicima koji učestvuju u dokumentarcu, jasno da se radi o filmu koji je usmeren protiv države Srbije, srpskog naroda i protiv srpskih nacionalnih i državnih interesa.
Čitav dokumentarac je koncipiran tako da deluje kao da se sprovodi suđenje Vučiću, analizom njegove životne i političke biografije. Studio „United Media“ grupe (kompanije u čijem je vlasništvu i N1 televizija), u kojem se odigrava naracija filma, izgleda kao neka poveća sudnica. Sudije su autori dokumentarca Jovana Polić i Sanja Lončar, koje kroz čitav tok filma čitaju obrazloženje presude, dok bi publika trebala da bude porota koja će na kraju povrditi presudu i dati svoj konačan sud.
Međutim, od samog početka filma je vidljiva latentna namera da se, osim Vučiću, sudi i srpskoj nacionalnoj ideji koju je isti reprezentovao od ranih početaka svoje političke karijere. Pokušajem da se diskredituje predsednik Srbije, kao danas činjenično dominantna figura u političkom životu države, pokušava se sa diskreditacijom politike čiji je, između mnogih drugih, nosilac i Aleksandar Vučić, a koja predstavlja interese Srbije na širem prostoru od onog koji može da se definiše kao „Beogradski pašaluk“, ili avnojevska i post-avnojevska Srbija (Srbija definisana Ustavom iz 1974. godine – uža Srbija).
Prvo poglavlje dokumentarca pod jezivim nazivom „Rađanje zla“, obiluje neizbežnom jugonostalgijom, ili bolje rečeno „titonostalgijom“. Tu ne bi bilo ništa sporno (niti iznenađujuće iz pera drugosrbijanskih medijskih vedeta) da autorkama filma osnovna zamerka vladajućem srpskom režimu nije navodna autokratija, manjak slobode medija i demokratije uopšte. Ako je Tito simbol nečega, onda su to svakako ove tri navedene stvari – izrazito autokratska i totalitarna vladavina tokom čitavog perioda njegove vlasti, nedostatak slobode medija i slobode govora koji se ispoljavao u kontroli nad sredstvima javnog informisanja i sveopštoj cenzuri, kao i jednopartijski politički sistem koji nije dozvoljavao pluralizam mišljenja i političkih ideja.
U ovoj kratkoj sekvenci koja se bavi Titovim dobom, uz melodičnost jugoslovenske himne i nostalgičnih scena iz države od Vardara do Triglava, obiluje romansiranim prikazom režima, koji je u jednom periodu svoje apsolutne dominacije jugoslovenskim prostorom formirao „Goli otok“ na kojem je vršen obračun sa političkim neistomišljenicama i kritičarima režima Josipa Broza. Ništa od svega gore pomenutog nije zastupljeno u današnjoj Srbiji, niti je bilo šta slično uopšte i zamislivo, ali to ne predstavlja smetnju za autorke filma koje u potpunosti romantizuju i idealizuju režim socijalističke Jugoslavije.
Brzo se zatim prelazi na dešavanja sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, bez ikakvog konteksta i uvođenja u probleme sa kojima se Srbi kao etnička zajednica susreću tokom postojanja SFRJ (naročito na Kosovu i Metohiji), da bi se dokumentarac „rasplamsao“ sa scenama ratnih devedesetih, u kojima se primat krivice stavlja na srpsku stranu, tako da deluje da je za sve zločine i stradanja iz tog nesrećnog perioda kriva isključivo srpska država i naš narod.
Posebno skandalozan je odnos autorki filma prema značaju Kosova i Metohije za Srbe i odnos prema južnoj srpskoj pokrajini. Četvrto poglavlje filma „Kosovski zavet“ započinje neistinitim činjenicama da je „Kosovo u novijoj političkoj istoriji bilo deo Srbije osamdesetak godina. Dobijeno u ratu, izgubljeno u ratu. A ni između dva mirovna sporazuma – u Parizu 1919. i Kumanovu 1999. ni Albanci ni Srbi, koji naseljavaju ovu teritoriju, nisu bili srećni“, reči su koautroke Sanje Lončar.
Istina je da je Srbija oslobodila Kosovo i Metohiju od viševekovne osmanske okupacije u Prvom balkanskom ratu 1913. godine, dok je Versajskim mirovnim sporazumom na Vidovdan 1919. godine potvrđen nastanak Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. O sreći dva naroda na tom prostoru je izlišno govoriti, posebno iz ugla ljubitelja lika i dela Josipa Broza, kome je Kosovo i Metohija služilo kao poligon za jačanje albanskog uticaja, naseljavanja Albanaca koji su bežali od komunističkog režima Envera Hodže i mirnog posmatranja izgona Srba sa svojih vekovnih ognjišta. Istina je i da Kosovo (Metohiju nekako uvek zaborave da pomenu) nije izgubljeno jer se istog ni kao država, ni kao narod, nismo odrekli. Čitav odnos N1 narativa, kroz njihovo svakodnevno saopštavanje, a naročito kroz ovaj film, se zapravo svodi na to da se Kosovo i Metohija tretiraju kao nešto odvojeno od Srbije i nešto što nama i našem narodu ne pripada.
Lajtmotiv i poruke dokumentarca još bolje su dočarali sagovornici istog, pa su se tako autorke potrudile da film upriliče mahom ljudi koji uopšte i nisu građani Republike Srbije, ili ako jesu, odabir je spao na eminentne predstavnike drugosrbijanske kvazielite poput Dubravke Stojanović (čiji društveno-politički angažman i ulogu sam analizirao u ranijem tekstu „Dubravka Stojanović – nova ‘majka druge Srbije’„) i bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića.
Među stranim sagovornicima, u kritici predsednika Vučića i srpske nacionalne ideje, ističe se sarajevski advokat i bivši novinar Senad Pećanin, koji je za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine u svojim novinama „Dani“ objavio naslovnu stranu sa natpisom „Lepa sela lepo gore“, jasno aludirajući na razaranja koja je NATO agresor tada sprovodio.
Pećanin je istaknuti regionalni srbomrzac koji zagovara tezu da su Srbi „genocidan narod“, pritom kritikujuću čak i opozicione NVO aktiviste u Srbiji (poput bivšeg direktora Soroševog „Fonda za otvoreno društvo“ Milana Antonijevića) jer se usuđuju da čestitaju Dan Republike Srpske i daju legitimitet entitetu koji Pećanin smatra „genocidnom tvorevinom koju treba ukinuti“.
Za N1 i datu tematiku, relevantan sagovornik je i Žan Arnoa Derens, osnivač antisrpskog portala „Le courrier des Balkans“. Prema rečima direktora Uprave za dijasporu u Vladi Republike Srbije, Arno Gujona, Derens je ovaj portal osnovao 1998. godine, uoči bombardovanja Srbije, i od tada, finansiran sa Zapada, vrši izrazitu antisrpsku propagandu. Uz to, meta njegovih kritika su i Francuzi koji se bore za srpski narod na Kosovu i Metohiji, dok sam Derens u Srbiji političku podršku daje pokretu „Ne davimo Beograd“, koji je danas prerastao u stranku „Zeleno-levi front“.
Siguran sam da su autorke filma bile upoznate sa biografijom i karijerom gospodina Pećanina i Derensa, ali im ništa od toga nije smetalo da ih pozovu kao „kredibilne“ i „objektivne“ sagovornike.
Iste večeri kada je emitovan dokumentarac, jedan drugi autošovinistički medij koji je deo „United Media“ grupe, dnevni list „Danas“, objavio je tekst pod naslovom „Albanac u Beogradu: Ko je Fahri Musliu, za koga Vučić govori da mu nije otac?“. Poznavajući sistem i metodologiju perfidnog i koordinisanog medijskog rada autošovinističkih glasila u vlasništvu „United Media-e“, dolazim do zaključka da ovakav tekst u sprezi sa dokumentarcem „Ja, Aleksandar: Državni gambit“ ima dva cilja. Jedan je da predsednika Srbije prikaže kao „oceubicu“, budući da je takav i naziv jednog poglavlja gde se on politički distancira od Vojislava Šešelja i Srpske radikalne stranke, a drugi je da spregom između jednog Albanca i predsednika Vučića, kod nacionalistički orijentisanih građana stvore famu o zaveri prema kojoj postoji motiv za dugo godina najavljivanu izdaju i priznanje tzv. Kosova.
Priznanje koje se nije desilo, niti će se desiti, što je u javnosti milion puta naglašeno, i još ubedljivije u praksi potvrđeno. Pritom, date konstrukcije kreira dnevni list čija je uređivačka politika usmerena ka promovisanju nezavisnosti tzv. Kosova i blaćenju svega što ima rodoljubivi predznak u Srbiji.
Kada bi autorke dokumentarca napravile film koji bi se na otvoren i direktan način bavio kritikom politike koja je usmerena ka zaštiti srpskih nacionalnih i državnih interesa – ka očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, ka čuvanju i podršci Republici Srpskoj i sprečavanja da ista dobije nekakav status „genocidne tvorevine“, ka borbi protiv lažnog narativa o srpskoj krivici za ratove devedesetih, ka težnji da Srbija ostane suverena i nezavisna država koja vodi samostalnu spoljnu politiku itd., takav film sigurno ne bi naišao na pozitivan odijum u javnosti.
To se ne bi dogodilo jer je velika većina naroda naše države rodoljubivo orijentisana i oko datih pitanja među građanima postoji neki minimalan konsenzus. Zato se taj antisrpski sentiment N1 produkcije i njegovih autorki uvek suptilno provlači kroz kritiku pojedinaca koji su tema filma, poput predsednika Vučića sada, ili kroz kritiku obilja dnevnopolitičkih poteza.
Autor: Aleksa Grubešić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Alekse Grubešića možete pročitati ovde:
Aleksa Grubešić: Crnogorske vlade od 2020. do danas – može li opet bez srpskih stranaka?
Preuzmite android aplikaciju.
