Постоји ситуација коју ће многи препознати. Налазимо се на прослави, вечери са пријатељима или пословном догађају који се одужио. У једном тренутку одлучимо да је време да кренемо кући. Међутим, уместо да заиста одемо, наредних пола сата проводимо у нечему што само личи на одлазак. Тражимо домаћина да се поздравимо, чекамо погодан тренутак да прекинемо нечији разговор, објашњавамо да нам није досадно, уверавамо друге да смо се лепо провели и обећавамо да ћемо следећи пут остати дуже.
Када коначно изађемо на улицу, често смо уморнији него што смо били пре него што смо одлучили да кренемо.
Занимљиво је да многи људи тек у касним тридесетим годинама престају да осећају потребу за оваквим „ритуалом одласка“. Не праве од тога велику ствар, не најављују нити покушавају некоме нешто да докажу. Једноставно узму капут, поздраве се са онима који су им близу или чак тихо изађу и оду кући. А оно што их највише изненади јесте чињеница да се због тога не осећају непристојно. Напротив, осећају олакшање.
Одлазак без велике најаве није нова појава
Готово свака култура има свој израз за одлазак без поздрављања. Занимљиво је да се такво понашање углавном приписује неком другом народу. Ирци то називају „француским изласком“, Французи „енглеским одласком“, а слични изрази постоје и у многим другим земљама. То показује да је ова појава универзална и да је људи често посматрају са дозом неодобравања. Одлазак без опширног поздрављања многима делује нагло, непристојно или чак хладно.
Међутим, стручњаци истичу да опроштај није тако једноставан друштвени чин као што изгледа. Он захтева процењивање ситуације, прилагођавање саговорницима, бирање правих речи и вођење рачуна о томе како ће наше понашање бити протумачено. За многе људе управо је одлазак најзахтевнији део сваког окупљања.
Зашто неким људима одлазак одузима толико енергије
За особе које су интровертне, анксиозне или неуродивергентне, друштвени догађаји често подразумевају много више менталног ангажовања него што други примећују. Током разговора непрестано прате реакције саговорника, размишљају о томе како звуче, да ли су рекли нешто погрешно и какав утисак остављају.
Због тога опроштајна „рунда“ на крају вечери може деловати као још један напоран задатак. Потребно је пронаћи домаћина, објаснити разлоге одласка, реаговати на туђе коментаре и поново пролазити кроз низ друштвених интеракција. У том контексту, одлазак без јављања и објашњења није нужно знак непристојности или избегавања људи. Често је реч о једноставном чувању енергије након вечери која је већ захтевала много менталног напора.
Није ствар у самопоуздању, већ у промени приоритета
Многи претпостављају да људи који без објашњења одлазе са окупљања једноставно више не маре шта други мисле о њима. Међутим, психолози сматрају да је објашњење другачије. Права промена која се код многих дешава током касних тридесетих година није нагли пораст самопоуздања, већ јасније разумевање сопствених вредности и потреба.
У млађим годинама велики део друштвеног понашања усмерен је на уклапање, остављање доброг утиска и избегавање могућности да нас неко доживи као непријатне или чудне. То је сасвим природно јер осећај припадања има важну улогу у нашем животу. Касније, међутим, многи почињу боље да разликују односе који се заснивају на искреној повезаности од оних који почивају на сталном одржавању утиска. Тада енергија постаје вреднији ресурс, а пажњу почињемо да усмеравамо на људе и активности које нам заиста значе.
Селективност у односима може бити знак емоционалне зрелости
Психолози користе израз „селективна друштвеност“ за способност да пажљиво бирамо где ћемо улагати своје време, пажњу и емоционалну енергију. То не значи повлачење из друштвеног живота нити губитак интересовања за друге људе. Напротив, истраживања показују да особе које промишљеније бирају друштвене контакте често имају боље ментално здравље и квалитетније односе.
Када не трошимо енергију на стално управљање утисцима које остављамо, остаје нам више простора за искрену присутност, дубље разговоре и аутентичне везе са људима који су нам важни.
Аутентичност и блискост иду заједно
Дуго се веровало да друштвени успех зависи од способности да се стално прилагођавамо очекивањима других. Међутим, савремена психолошка истраживања указују на нешто сасвим друго. Људи који се осећају слободно да буду оно што јесу често остварују дубље и стабилније односе. Аутентичност и припадање нису супротности. Напротив, оне се међусобно подржавају.
Особа која не осећа потребу да непрестано оставља савршен утисак често је доступнија за стварну блискост од некога ко вешто одржава друштвену слику о себи.
Када тихи одлазак крије нешто сасвим друго
Ипак, важно је направити једну разлику. Неки људи одлазе без поздрављања зато што поштују своје границе и потребе. Други то раде зато што дубоко верују да њихово присуство или одсуство никоме није важно. На спољашњем нивоу та два понашања изгледају идентично. У оба случаја особа облачи капут и одлази. Међутим, унутрашњи доживљај је потпуно другачији.
У првом случају реч је о самопоштовању и емоционалној зрелости. У другом о осећају безначајности и потискивању сопствене вредности. Зато није најважније да ли сте се поздравили или нисте. Много је важније да се запитате из ког разлога сте то урадили.
Шта се заправо мења после тридесетих
Оно што многи људи временом науче није како да буду самоуверенији, већ како да престану да осећају обавезу да стално нешто доказују. Схвате да се важни односи не одржавају савршеним опроштајима, дугим објашњењима и пажљиво режираним утисцима. Они опстају упркос пропуштеним позивима, кратким порукама и повременим наглим одласцима.
Можда је управо зато највећа животна лекција скривена у том неприметном изласку кроз врата. Циљ никада није био да останемо најдуже на свакој забави. Циљ је да будемо искрено присутни док смо тамо.
Преузмите андроид апликацију.
