Почетна > Лице града
Лице града Нови Сад

Лице града: Иван Дела Кроче – џијуџицу борац (ВИДЕО)

Иван Дела Кроче је професионални џијуџицу спортиста. Овај двадесетпетогодишњи борац је остварио многобројне светске и европске медаље, а са Светских игра се вратио са сребрном медаљом у категорији од 69 килограма.

За себе каже да је упоран, вредан и радан, те да на основу тих квалитета остварује врхунске резултате.

У слободно време бави се децом и њиховим едуковањем у вези са овим психофизички изазовним спортом.

Одакле потиче твоје презиме, откуд на овим просторима?

„То је једна чудна прича. Деда ми је Италијан, а бака ми је Српкиња. Њега је љубав довела у Србију и све остало је историја. Све зашта смо се изборили да имамо добру репутацију, било је на рачун нашег рада и резултата. Има много чудних илити занимљивих презимена, али не вреднује се то док не оствариш неки резултат“.

Вратио си се са Светских игара пре тога си био на Европском првенству, како је све то изгледало и колико си труда уложио у медаље?

„Рекао бих да су припреме за све ове резултате почеле пре десетак година, али званично припреме за овај циклус је кренуо у јануар прошле године, од базичних припрема до сада специфичних пред крај. Европско првенство је било у јуну одржавало се у Израелу. Била је јака конкуренција, тако да ту сам успео да узмем европско злато и постанем првак Европе. Имао сам можда пет дана одмора и већ су кренуле интезивне припреме за Светске игре које су биле у Америци. Привилегија отићи на такво такмичење зато што се одржава једном у четири године. То је да кажемо неки вид Олимпијаде за нас који нисмо Олимпијски спорт. Одржава се увек годину дана после Олимпијских игара, цео град буде уређен само за нас. Било је нас 3600 спортиста из око 100 земаља, а што се тиче моје категорије позвано је 6 најбољих такмичара из целог света и ја сам успео да се домогнем сребра“.

Какав је осећај стати на постоље?

„Пре свега рекао бих да Светске игре организује Олимпијски комитет тако да је под њиховом ингеренцијом. Ту су само они спортови који имају потенцијал да једног дана постану Олимпијски. То је нека врста њиховог развоја, да се прво уђе у тај систем четири године циклуса и тренинга, јер се две године сакупљају бодови да бисте учествовали на светским играма тако да је тај систем приближно Олимпијским играма. Што се тиче саме церемоније, свечаност је била на нивоу од пратње камера, званичника који су ишли испред нас, до уручења медаље и химне“.

Како се човек одлучи за такав спорт и каже „Ја желим да тренирам џијуџицу“?

“Пре свега моји родитељи су мене уписали на тако неки занимљив спорт као што је џијуџицу да усмере моју енергију да радим нешто корисно односно продуктивно. Све је почело као игра и неко дружење са другом децом да бих схватио тамо негде са четрнаест година да ја постижем неке резултате и да би могао да радим на вишем нивоу. Када је дошла Средња школа, било је: „Хоћеш ли спорт или да се усмериш на школу?“ Па је тако школа мало трпела. Главна прекретница је била уписивање факултета. Када сам уписао прву годину факултета онда сам себи рекао: „Ове године ако не направиш неке значајне резултате, европске или светске, посветићу се студијама и бавићу се рекреативно из љубави према спорту и обучавати другу децу“. Те године сам направио јуниорске светске и европске резултате и тада је званично почела моја професионална каријера“.

Да ли је то разлог зашто данашња деца тренирају овакав спорт?

Искрено када деца упознају мене и другог тренера Филипа Тривуновића, стекну вид поверења у нас. Родитељи пре свега доводе своју децу како би имала неки исправан начин развијања, што физички то и интелектуални, како би им усадили кодекс понашања и здрав начин размишљања. Тако да све креће одатле, а после деца када видимо да имају потенцијала наравно да ћемо им помоћи да достигну врхунске резултате, али нам није циљ да деца буду шампиони, него да деца буду деца.

Када видимо тебе као борца у кимону, одмах помислимо на Јапан, колевку овог спорта, да ли си пожелео некад да посетиш Јапан?

„Наравно да бих волео, али знате и сами да је увек тај финансијски део потребан. Биће прилике, сигурно да ћу једном током каријере видети Јапан и видети њихову културу и начин живота. Онда када се вратим, могао бих да применим њихов начин живота на наш менталитет. Сигурно да би то побољшало рад у клубу“.

Спортиста мора да има јаку физичку спрему, да је јак и способан, а колико се прича о духовној снази, да ли је у овом спорту пре свега потребна духовна снага?
Фото: Градске инфо

„Морате да имате целину. Физичка припрема пада у воду ако психички нисте стабилни и спремни да дате жртву и да верујете у себе да ви то можете да постигнете. Имао сам више пута у животу случај када сам посумњао да сам изгубио борбе, а исто сам био спреман као и када сам био првак Европе. То је више било до те психичке стабилности.

Да ли то онда значи да борац треба да медитира?

„Ја искрено не медитирам. Свако треба да нађе неки свој начин како да побољша своју психичку стабилност тако да мислим да је то индивидуално“.

Када мораш да превазиђеш одређене изазове, како се ти бориш и превазилазиш те препреке?

„Баш мислим да ми спорт помаже у томе. Зато што ћеш се у спорту научити да када паднеш мораш да устанеш. Сваки пут мораш да устанеш да би научио нешто ново и да би превазишао неки проблем. И на такмичењима има неправде, тако да са неправдом научите да се носите кроз спорт, то под број један. Неке ствари које људи тешко прихватају у редовном животу, ми спортисти увек нађемо начин да то превазиђемо и нађемо решење. Никад не идемо погнуте главе већ само гледамо решење. Нема неког кукања или да се жалимо као „јао, баш ми је тешко“, само гурамо напред“.

Коме дугујеш захвалност за све успехе, одрицања и за све што ти је овај спорт донео?

„Прве свега породици. Да породица није уз мене не би било ништа од овога. Поред породице ту су и најбољи другари, мој тренер Копас Јанош и другар који је посветио задње две, три године свог тренинга само мени, да бих ја постигао врхунске резултате. Тако да то није само моја жртва већ је жртва свих људи који су око мене. Иако је ово индивидуална дисциплина коју радим, без доброг тима не би било ничега“.

Да ли си имао борца који ти је био модел како да се бориш?

„Има, он је тренутно мој други тренер. Главни тренер је Копас Јанош који ради са мном што се тиче технике, тактике и осталих сегмената борења, а узор ми је био Бењамин Лах. Он се тренутно пензионисао, а има безброј светских и европских медаља. Он се такмичио у категорији до 94 килограма. Он је из Словеније и као други тренер радимо “online”. Увек је ту да му пошаљем неке видео снимке са тренинга и такмичења како би ми кориговао технику тактику и кретање. Тако да ми је он узор, али не само као такмичар него као особа, јер садржи не само спортске већ и неке друге квалитете ван спорта“.

Када видиш талентовано дете које жели да се бави џијуџицом, шта би му поручио?

„Под број један мора да воли то што ради, јер мене нико не тера да устајем у 6 ујутру да идем на тренинг, то је чисто моја воља и жеља. Мора да буде упоран, вредан и организован, јер кад-тад такав труд и рад ће се исплатити. Можда неће овог тренутка, али ће кроз неко време. За себе не сматрам да сам најталентованији борац, али улажем труда и рада више од осталих. Тако да нема везе да ли си талентован, битно је да си упоран и да то силно желиш“.

Lice grada: Slavko Matić – Frontmen grupe „Zbogom Brus Li“ (VIDEO)

Преузмите андроид апликацију.