Ivan Dela Kroče je profesionalni džijudžicu sportista. Ovaj dvadesetpetogodišnji borac je ostvario mnogobrojne svetske i evropske medalje, a sa Svetskih igra se vratio sa srebrnom medaljom u kategoriji od 69 kilograma.
Za sebe kaže da je uporan, vredan i radan, te da na osnovu tih kvaliteta ostvaruje vrhunske rezultate.
U slobodno vreme bavi se decom i njihovim edukovanjem u vezi sa ovim psihofizički izazovnim sportom.
Odakle potiče tvoje prezime, otkud na ovim prostorima?
„To je jedna čudna priča. Deda mi je Italijan, a baka mi je Srpkinja. Njega je ljubav dovela u Srbiju i sve ostalo je istorija. Sve zašta smo se izborili da imamo dobru reputaciju, bilo je na račun našeg rada i rezultata. Ima mnogo čudnih iliti zanimljivih prezimena, ali ne vrednuje se to dok ne ostvariš neki rezultat“.
Vratio si se sa Svetskih igara pre toga si bio na Evropskom prvenstvu, kako je sve to izgledalo i koliko si truda uložio u medalje?
„Rekao bih da su pripreme za sve ove rezultate počele pre desetak godina, ali zvanično pripreme za ovaj ciklus je krenuo u januar prošle godine, od bazičnih priprema do sada specifičnih pred kraj. Evropsko prvenstvo je bilo u junu održavalo se u Izraelu. Bila je jaka konkurencija, tako da tu sam uspeo da uzmem evropsko zlato i postanem prvak Evrope. Imao sam možda pet dana odmora i već su krenule intezivne pripreme za Svetske igre koje su bile u Americi. Privilegija otići na takvo takmičenje zato što se održava jednom u četiri godine. To je da kažemo neki vid Olimpijade za nas koji nismo Olimpijski sport. Održava se uvek godinu dana posle Olimpijskih igara, ceo grad bude uređen samo za nas. Bilo je nas 3600 sportista iz oko 100 zemalja, a što se tiče moje kategorije pozvano je 6 najboljih takmičara iz celog sveta i ja sam uspeo da se domognem srebra“.
Kakav je osećaj stati na postolje?
„Pre svega rekao bih da Svetske igre organizuje Olimpijski komitet tako da je pod njihovom ingerencijom. Tu su samo oni sportovi koji imaju potencijal da jednog dana postanu Olimpijski. To je neka vrsta njihovog razvoja, da se prvo uđe u taj sistem četiri godine ciklusa i treninga, jer se dve godine sakupljaju bodovi da biste učestvovali na svetskim igrama tako da je taj sistem približno Olimpijskim igrama. Što se tiče same ceremonije, svečanost je bila na nivou od pratnje kamera, zvaničnika koji su išli ispred nas, do uručenja medalje i himne“.
Kako se čovek odluči za takav sport i kaže „Ja želim da treniram džijudžicu“?
“Pre svega moji roditelji su mene upisali na tako neki zanimljiv sport kao što je džijudžicu da usmere moju energiju da radim nešto korisno odnosno produktivno. Sve je počelo kao igra i neko druženje sa drugom decom da bih shvatio tamo negde sa četrnaest godina da ja postižem neke rezultate i da bi mogao da radim na višem nivou. Kada je došla Srednja škola, bilo je: „Hoćeš li sport ili da se usmeriš na školu?“ Pa je tako škola malo trpela. Glavna prekretnica je bila upisivanje fakulteta. Kada sam upisao prvu godinu fakulteta onda sam sebi rekao: „Ove godine ako ne napraviš neke značajne rezultate, evropske ili svetske, posvetiću se studijama i baviću se rekreativno iz ljubavi prema sportu i obučavati drugu decu“. Te godine sam napravio juniorske svetske i evropske rezultate i tada je zvanično počela moja profesionalna karijera“.
Da li je to razlog zašto današnja deca treniraju ovakav sport?
Iskreno kada deca upoznaju mene i drugog trenera Filipa Trivunovića, steknu vid poverenja u nas. Roditelji pre svega dovode svoju decu kako bi imala neki ispravan način razvijanja, što fizički to i intelektualni, kako bi im usadili kodeks ponašanja i zdrav način razmišljanja. Tako da sve kreće odatle, a posle deca kada vidimo da imaju potencijala naravno da ćemo im pomoći da dostignu vrhunske rezultate, ali nam nije cilj da deca budu šampioni, nego da deca budu deca.
Kada vidimo tebe kao borca u kimonu, odmah pomislimo na Japan, kolevku ovog sporta, da li si poželeo nekad da posetiš Japan?
„Naravno da bih voleo, ali znate i sami da je uvek taj finansijski deo potreban. Biće prilike, sigurno da ću jednom tokom karijere videti Japan i videti njihovu kulturu i način života. Onda kada se vratim, mogao bih da primenim njihov način života na naš mentalitet. Sigurno da bi to poboljšalo rad u klubu“.
Sportista mora da ima jaku fizičku spremu, da je jak i sposoban, a koliko se priča o duhovnoj snazi, da li je u ovom sportu pre svega potrebna duhovna snaga?
„Morate da imate celinu. Fizička priprema pada u vodu ako psihički niste stabilni i spremni da date žrtvu i da verujete u sebe da vi to možete da postignete. Imao sam više puta u životu slučaj kada sam posumnjao da sam izgubio borbe, a isto sam bio spreman kao i kada sam bio prvak Evrope. To je više bilo do te psihičke stabilnosti.
Da li to onda znači da borac treba da meditira?
„Ja iskreno ne meditiram. Svako treba da nađe neki svoj način kako da poboljša svoju psihičku stabilnost tako da mislim da je to individualno“.
Kada moraš da prevaziđeš određene izazove, kako se ti boriš i prevazilaziš te prepreke?
„Baš mislim da mi sport pomaže u tome. Zato što ćeš se u sportu naučiti da kada padneš moraš da ustaneš. Svaki put moraš da ustaneš da bi naučio nešto novo i da bi prevazišao neki problem. I na takmičenjima ima nepravde, tako da sa nepravdom naučite da se nosite kroz sport, to pod broj jedan. Neke stvari koje ljudi teško prihvataju u redovnom životu, mi sportisti uvek nađemo način da to prevaziđemo i nađemo rešenje. Nikad ne idemo pognute glave već samo gledamo rešenje. Nema nekog kukanja ili da se žalimo kao „jao, baš mi je teško“, samo guramo napred“.
Kome duguješ zahvalnost za sve uspehe, odricanja i za sve što ti je ovaj sport doneo?
„Prve svega porodici. Da porodica nije uz mene ne bi bilo ništa od ovoga. Pored porodice tu su i najbolji drugari, moj trener Kopas Janoš i drugar koji je posvetio zadnje dve, tri godine svog treninga samo meni, da bih ja postigao vrhunske rezultate. Tako da to nije samo moja žrtva već je žrtva svih ljudi koji su oko mene. Iako je ovo individualna disciplina koju radim, bez dobrog tima ne bi bilo ničega“.
Da li si imao borca koji ti je bio model kako da se boriš?
„Ima, on je trenutno moj drugi trener. Glavni trener je Kopas Janoš koji radi sa mnom što se tiče tehnike, taktike i ostalih segmenata borenja, a uzor mi je bio Benjamin Lah. On se trenutno penzionisao, a ima bezbroj svetskih i evropskih medalja. On se takmičio u kategoriji do 94 kilograma. On je iz Slovenije i kao drugi trener radimo “online”. Uvek je tu da mu pošaljem neke video snimke sa treninga i takmičenja kako bi mi korigovao tehniku taktiku i kretanje. Tako da mi je on uzor, ali ne samo kao takmičar nego kao osoba, jer sadrži ne samo sportske već i neke druge kvalitete van sporta“.
Kada vidiš talentovano dete koje želi da se bavi džijudžicom, šta bi mu poručio?
„Pod broj jedan mora da voli to što radi, jer mene niko ne tera da ustajem u 6 ujutru da idem na trening, to je čisto moja volja i želja. Mora da bude uporan, vredan i organizovan, jer kad-tad takav trud i rad će se isplatiti. Možda neće ovog trenutka, ali će kroz neko vreme. Za sebe ne smatram da sam najtalentovaniji borac, ali ulažem truda i rada više od ostalih. Tako da nema veze da li si talentovan, bitno je da si uporan i da to silno želiš“.
Lice grada: Slavko Matić – Frontmen grupe „Zbogom Brus Li“ (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
