Славко Матић је наш Новосађанин, „културни посланик, опште праксе“, а понајвише фронтмен групе „Збогом Брус Ли“, вољене широм региона.
Када погледамо уметника на сцени и када видимо како се он креће и понаша, замишљамо да је он такав и у приватном животу. Колико је сличан, а колико се разликује Славко на сцени и код куће са породицом и пријатељима?
„Вероватно приватно нисам тако жовијалан и забаван што би неки рекли досадан, јер тада скупљаш енергију. Тако да у тим неким тренуцима у четири зида, трудим се да будем осамљен, да читам и скупљам снагу. То су у неку руку два човека. Ево отприлике, ово сам ја ван сцене“.
Када говоримо о трајању, да ли је теже стећи име и популарност или је теже одржати квалитет?
„Ја више не знам шта је популарност, то је све једна категорија коју не могу да дефинишем. Енди Ворхол је давно рекао да ће у будућности свако бити популаран пет минута и то се остварује. Ми данас доживљавамо људе који су по тим неки гледањима и „лајковима“ за кратко време популарнији него што смо ми икад били, али опет они брзо и нестану па се појаве други исто такви. Ми негде ту нашу малу, локалну и мало ширу популарност покушавамо да одржимо већ тридесет година“.
На основу назива бенда, да ли имаш неке сличности са Брус Лијем?
„Он је био много већа фаца од мене. Једино што сам успео је да га надживим, пошто је он у неким раним тридесетима напустио овај свет. Ми смо као бенд забаван и шаљив нама је првобитна идеја да име буде такво. Када су људи питали шта значи такво име, онда смо ми накнадно осмислили одговор који има смисла. Збогом Брус Ли је био симбол нашег детињства. Волим да мислим да сам ја његова следећа реинкарнација, јер година у којој је умро, а то је ’73. година у којој сам се ја родио. Тако да је он био симбол нашег детињства и „Збогом Брус Ли“ би могло да значи збогом детињство. Јер цела идеологија бенда је прилично инфантилна. Ја сам и васпитач по струци и ево сад седим на овој плахти са ликом Хари Потера што ми се изузетно допада. Брус Ли је асоцијација на детињство, а у исто време је био једна ренесансна личност. Ми га знамо као јунака борилачких вештина, а он је био првак у „Ча ча ча“ плесу када је имао 18 година. Завршио је философију, направио једну нову борилачку вештину, али философску. Био је песник. То су неке сличности између нас и њега“.
Када говориш о занимању, једном си рекао да је музика твој хоби, а шта је онда твоја професија?
„Па пази на ово твоје питање сам делимично одговорио и у претходном, ко је Брус Ли био заправо. Кад сам се најављивао рекао сам „културни посланик, опште праксе“. Не задовољава ме само једна ствар, а опет и не постоји ни једна ствар у којој сам баш сјајан, него сам врло добар у гомили малих других ствари. Бавим се издаваштвом и радим у Покрајинском секретаријату за културу већ двадесет година. Радим на постојаној међурегионалној сарадњи и имам срећу да ми посао никад није исти. Остваривао сам разне сарадње са људима и институцијама из окружења, што је сваки пут другачије. Ето ту је бенд, ту је издаваштво. Имам пар књига и песама, пишем за неке часописе и портале, трудим се да се забављам“.
Када говоримо о неким најинтензивнијим емоцијама помислимо на Средњу школу или факултет. Какве су тада биле свирке и где су се одвијале свирке које су будиле такве емоције?
„Што кажу: „Кренимо од почетка“. Када смо се договарали где у Новом Саду да се нађемо ја сам благо инсистирао да снимамо на Новом Насељу. Злобници би рекли Бистрици. Баш ми је драго да смо овде по овом претоплом јулском дану. Нашли смо хлад управо у мом дворишту, а то је Улица Сељачких буна 43. Гледамо отприлике ту моју терасу и прозор дечије собе на којој и даље видим да стоји написано ОИ, што сам својевремено спрејом написао. Драго ми је да време брише ствари, али неке брише мало теже. Драго да смо ту. Ново Насеље је део града где сам провео сад већ мањи део живота, пошто сам сад стар и средовечан, али најважнији. Основна школа, Средња школа и почетак факултета. Она прва искуства, радости и туге, прве љубави па чак и први сусрети с музиком и бендовима су све биле овде. Ако сад забодемо шестар у Хари Потерово око, па у кругу од двеста метара, су се у мом животу дешавале све важне ствари“.
И ту си стварао своје идеје за будућност?
„Свакако. Гледао сам кроз прозор те своје радне собе. Ту је преко пута живела девојчица у коју смо сви били заљубљени па ми је она била инспирација. Није било овако, да кажем шумовито, мада сад је лепше. Била су мала дрвећа где смо могли и фудбал да играмо. Гледали смо људе како пролазе. Тако сам и ја гледао и добијао инспирацију за нове песме. Бенд је и настао док сам живео овде, то је такође важно. Чак смо овде вежбали ту у једном атомском склоништу „Шонсију“ или „Шаренграду“. То је било једно од првих места за пробе“.
Да ли постоји извођач с којим би волео да урадиш неки дует или заједнички наступ?
„Има их доста. Што да не, то је једна листа људи којој нема краја. Имали смо већ та искуства, радили смо са Николом Пејаковићем Кољом, нашим познатим глумцем и кантаутором. Радили смо с њим песме: „Кокаинка“ и “Blou dzob”. Та сарадња нам је била изузетно добра. Радили смо са покојним Пеђом Вранешевићем, такође симболом Новог Сада. Он је био продуцент другог албума и учествовао је у неким нашим снимцима. Снимали смо и са Бобом Кнежевићем, познатим треш кантаутором, из Загреба односно Сиња. Како да ти кажем имали смо сарадње. Заједно на бини смо наступали са готово свим актуелни представницима српске и „ex“ југословенске сцене. Чак смо и са Рамбом сарађивали. Он учествује у нашем филму који би исто тако треба да се ове године појави на прослави тридесет година постојања бенда. Он је као старији брат и инспирација. Он нас је и охрабрио да будемо луди и позитивни“.
Да ли си икада размишљао да одеш из Новог Сада, да кажеш „збогом Нови Саде“?
„Знаш како, нисам никада размишљао да одем скроз. Имам пар пропуштених прилика у прошлости за којима не треба да жалим. Имам пар момената за које сам могао можда другачије да се организујем. Када сам био четврти средње, онда је било популарно да се иде у Америку на годину дана као на размену. Међутим, ја сам се тад заљубио и то је била прва озбиљна веза. Због ње нисам отишао иако сам знао да ће се таква љубав завршити, као што се све прве љубави заврше. Отишао бих у Америку и вратио се у Нови Сад, не бих га напустио. Мислим да би то за мене било корисно, да сам тамо отишао на годину дана. Овде се захуктавало све оно безвезе. Да сам отишао, раније бих се осамосталило и тај енглески који говорим данас врло добро, вероватно бих га сад говорио одлично. Две године касније кад смо почели да студирамо, кренуо је рат и сад један део моје екипе је побегао у иностранство, а ми који смо остали, а нисмо хтели да идемо не у војску него у рат смо глумили будале што ми је било лако“.
„То ми је можда жао што ту једну годину где сам уписао право која сам после напустио јер се у томе нисам пронашао. Можда боље да сам провео са екипом у Амстерадму, онако панкерски, живећи заједно. Опет бих се вратио у Нови Сад јер није било потребе да га заувек напуштам. Касније сам крајем деведесетих живео у Енглеској шест месеци, што ми је било јако лепо искуство. Имам двојно држављанство мађарско и српско пошто ми је мајка била Мађарица. Тако да сам ја прави Војвођанин, пола-пола. Идем често у Будимпешту, то ми је негде као други дом. Волим тамо да одем, али ипак је Нови Сад моја база“.
„Кад смо одрастали, једини део града који нам је парирао у том неком смислу, а Насеље је било ново и свеже и на неки начин смо били повлашћени. Једини крај који нам је парирао у том смислу је био Лиман. То је тај антагонизам између Лимана и Новог Насеља, што је данас онако прилично смешно. Они су увек били за копље испред нас нажалост, зато што им је локација била боља. Ближе им је Дунав и Центар. Места која су нам била омиљена у то време, био је „Машинац“ и „Жута кућа“, они су били на Лиману. Онда смо ми на неки начин били мало фрустрирани јер смо губили ту битку, али данас кад погледаш мислим да смо ми боље завршили. Ја сам сад у сред центра тако да сам издао Ново Насеље, али нема везе увек се овде радо вратим. Али ако причамо о локал патриотизму према Новом Насељу, нисам ја локал патриота мени је просто добро у Новом Саду. Нови Сад ми је дао и узео онолико колико и ја њему. Егал смо, није нико никоме дужан“.
Када причамо о том ривалитету, међу овим нашим лицима града ипак има мало више Лиманаца па су у благој предности, шта кажеш на то?
Па мало се потрудите, ископајте и Новонасељчане. Ево могу да вам препоручим бар њих десет. Сад си ме изнервирала и чеп ми је од флаше негде испао, не могу да га нађем. Нећемо ове тешке теме, само лаке теме.
Од свих ваших песама и стихова, где се ти проналазиш и шта је оно то те највише описује?
То је тешко. То су одговори за којима трагаш цео живот и на крају ни не дођеш до одговора. Мислим да људи треба мање да се баве собом него да се баве више једни другима. Мислим да нам то више фали. Само ја па ја, тако да јесмо сви егоцентрични нарочито уметници. То је најгора врста људи у смислу егоцентризма, јер и не можеш другачије. Ти мораш стално дубоко да урониш у себе да би из себе могао да извучеш оно што ти је стигло од горе, а онда у једном моменту скренеш и мислиш да си ти нешто много битан. Тако да уметници су много зезнути собом, што не волим. Зато сам за себе рекао, баш ми се свиђа назив културни посланик, тако да нисам уметник, то је сувише тешка констатација“.
„Само још нешто да кажем, неке обљетнице. Двадесет година се бавим послом који сам споменуо, тридесет година је бенда и то бих сад ово време које сте ми дали искористио да кажем. Тридесет година славимо ове године, ја се надам. Имали смо луду свирку на Блокстоку и гитариста је сломио ногу на бини. Ето зашто старији људи не треба да скачу. Тако да ту смо мало хендикепирани. Два месеца ћемо бити ван игре, али на јесен спремамо неку фрку коју још нисмо дефинисали. Славићемо три деценије негде у граду, бићете сигурно обавештени. Спремамо нови албум и нови документарно – играни филм који ће да све то обухвати и користим ову прилику да то изрекламирам, хвала. Било је кратко али слатко“.
Преузмите андроид апликацију.
