Slavko Matić je naš Novosađanin, „kulturni poslanik, opšte prakse“, a ponajviše frontmen grupe „Zbogom Brus Li“, voljene širom regiona.
Kada pogledamo umetnika na sceni i kada vidimo kako se on kreće i ponaša, zamišljamo da je on takav i u privatnom životu. Koliko je sličan, a koliko se razlikuje Slavko na sceni i kod kuće sa porodicom i prijateljima?
„Verovatno privatno nisam tako žovijalan i zabavan što bi neki rekli dosadan, jer tada skupljaš energiju. Tako da u tim nekim trenucima u četiri zida, trudim se da budem osamljen, da čitam i skupljam snagu. To su u neku ruku dva čoveka. Evo otprilike, ovo sam ja van scene“.
Kada govorimo o trajanju, da li je teže steći ime i popularnost ili je teže održati kvalitet?
„Ja više ne znam šta je popularnost, to je sve jedna kategorija koju ne mogu da definišem. Endi Vorhol je davno rekao da će u budućnosti svako biti popularan pet minuta i to se ostvaruje. Mi danas doživljavamo ljude koji su po tim neki gledanjima i „lajkovima“ za kratko vreme popularniji nego što smo mi ikad bili, ali opet oni brzo i nestanu pa se pojave drugi isto takvi. Mi negde tu našu malu, lokalnu i malo širu popularnost pokušavamo da održimo već trideset godina“.
Na osnovu naziva benda, da li imaš neke sličnosti sa Brus Lijem?
„On je bio mnogo veća faca od mene. Jedino što sam uspeo je da ga nadživim, pošto je on u nekim ranim tridesetima napustio ovaj svet. Mi smo kao bend zabavan i šaljiv nama je prvobitna ideja da ime bude takvo. Kada su ljudi pitali šta znači takvo ime, onda smo mi naknadno osmislili odgovor koji ima smisla. Zbogom Brus Li je bio simbol našeg detinjstva. Volim da mislim da sam ja njegova sledeća reinkarnacija, jer godina u kojoj je umro, a to je ’73. godina u kojoj sam se ja rodio. Tako da je on bio simbol našeg detinjstva i „Zbogom Brus Li“ bi moglo da znači zbogom detinjstvo. Jer cela ideologija benda je prilično infantilna. Ja sam i vaspitač po struci i evo sad sedim na ovoj plahti sa likom Hari Potera što mi se izuzetno dopada. Brus Li je asocijacija na detinjstvo, a u isto vreme je bio jedna renesansna ličnost. Mi ga znamo kao junaka borilačkih veština, a on je bio prvak u „Ča ča ča“ plesu kada je imao 18 godina. Završio je filosofiju, napravio jednu novu borilačku veštinu, ali filosofsku. Bio je pesnik. To su neke sličnosti između nas i njega“.
Kada govoriš o zanimanju, jednom si rekao da je muzika tvoj hobi, a šta je onda tvoja profesija?
„Pa pazi na ovo tvoje pitanje sam delimično odgovorio i u prethodnom, ko je Brus Li bio zapravo. Kad sam se najavljivao rekao sam „kulturni poslanik, opšte prakse“. Ne zadovoljava me samo jedna stvar, a opet i ne postoji ni jedna stvar u kojoj sam baš sjajan, nego sam vrlo dobar u gomili malih drugih stvari. Bavim se izdavaštvom i radim u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu već dvadeset godina. Radim na postojanoj međuregionalnoj saradnji i imam sreću da mi posao nikad nije isti. Ostvarivao sam razne saradnje sa ljudima i institucijama iz okruženja, što je svaki put drugačije. Eto tu je bend, tu je izdavaštvo. Imam par knjiga i pesama, pišem za neke časopise i portale, trudim se da se zabavljam“.
Kada govorimo o nekim najintenzivnijim emocijama pomislimo na Srednju školu ili fakultet. Kakve su tada bile svirke i gde su se odvijale svirke koje su budile takve emocije?
„Što kažu: „Krenimo od početka“. Kada smo se dogovarali gde u Novom Sadu da se nađemo ja sam blago insistirao da snimamo na Novom Naselju. Zlobnici bi rekli Bistrici. Baš mi je drago da smo ovde po ovom pretoplom julskom danu. Našli smo hlad upravo u mom dvorištu, a to je Ulica Seljačkih buna 43. Gledamo otprilike tu moju terasu i prozor dečije sobe na kojoj i dalje vidim da stoji napisano OI, što sam svojevremeno sprejom napisao. Drago mi je da vreme briše stvari, ali neke briše malo teže. Drago da smo tu. Novo Naselje je deo grada gde sam proveo sad već manji deo života, pošto sam sad star i sredovečan, ali najvažniji. Osnovna škola, Srednja škola i početak fakulteta. Ona prva iskustva, radosti i tuge, prve ljubavi pa čak i prvi susreti s muzikom i bendovima su sve bile ovde. Ako sad zabodemo šestar u Hari Poterovo oko, pa u krugu od dvesta metara, su se u mom životu dešavale sve važne stvari“.
I tu si stvarao svoje ideje za budućnost?
„Svakako. Gledao sam kroz prozor te svoje radne sobe. Tu je preko puta živela devojčica u koju smo svi bili zaljubljeni pa mi je ona bila inspiracija. Nije bilo ovako, da kažem šumovito, mada sad je lepše. Bila su mala drveća gde smo mogli i fudbal da igramo. Gledali smo ljude kako prolaze. Tako sam i ja gledao i dobijao inspiraciju za nove pesme. Bend je i nastao dok sam živeo ovde, to je takođe važno. Čak smo ovde vežbali tu u jednom atomskom skloništu „Šonsiju“ ili „Šarengradu“. To je bilo jedno od prvih mesta za probe“.
Da li postoji izvođač s kojim bi voleo da uradiš neki duet ili zajednički nastup?
„Ima ih dosta. Što da ne, to je jedna lista ljudi kojoj nema kraja. Imali smo već ta iskustva, radili smo sa Nikolom Pejakovićem Koljom, našim poznatim glumcem i kantautorom. Radili smo s njim pesme: „Kokainka“ i “Blou dzob”. Ta saradnja nam je bila izuzetno dobra. Radili smo sa pokojnim Peđom Vraneševićem, takođe simbolom Novog Sada. On je bio producent drugog albuma i učestvovao je u nekim našim snimcima. Snimali smo i sa Bobom Kneževićem, poznatim treš kantautorom, iz Zagreba odnosno Sinja. Kako da ti kažem imali smo saradnje. Zajedno na bini smo nastupali sa gotovo svim aktuelni predstavnicima srpske i „ex“ jugoslovenske scene. Čak smo i sa Rambom sarađivali. On učestvuje u našem filmu koji bi isto tako treba da se ove godine pojavi na proslavi trideset godina postojanja benda. On je kao stariji brat i inspiracija. On nas je i ohrabrio da budemo ludi i pozitivni“.
Da li si ikada razmišljao da odeš iz Novog Sada, da kažeš „zbogom Novi Sade“?
„Znaš kako, nisam nikada razmišljao da odem skroz. Imam par propuštenih prilika u prošlosti za kojima ne treba da žalim. Imam par momenata za koje sam mogao možda drugačije da se organizujem. Kada sam bio četvrti srednje, onda je bilo popularno da se ide u Ameriku na godinu dana kao na razmenu. Međutim, ja sam se tad zaljubio i to je bila prva ozbiljna veza. Zbog nje nisam otišao iako sam znao da će se takva ljubav završiti, kao što se sve prve ljubavi završe. Otišao bih u Ameriku i vratio se u Novi Sad, ne bih ga napustio. Mislim da bi to za mene bilo korisno, da sam tamo otišao na godinu dana. Ovde se zahuktavalo sve ono bezveze. Da sam otišao, ranije bih se osamostalilo i taj engleski koji govorim danas vrlo dobro, verovatno bih ga sad govorio odlično. Dve godine kasnije kad smo počeli da studiramo, krenuo je rat i sad jedan deo moje ekipe je pobegao u inostranstvo, a mi koji smo ostali, a nismo hteli da idemo ne u vojsku nego u rat smo glumili budale što mi je bilo lako“.
„To mi je možda žao što tu jednu godinu gde sam upisao pravo koja sam posle napustio jer se u tome nisam pronašao. Možda bolje da sam proveo sa ekipom u Amsteradmu, onako pankerski, živeći zajedno. Opet bih se vratio u Novi Sad jer nije bilo potrebe da ga zauvek napuštam. Kasnije sam krajem devedesetih živeo u Engleskoj šest meseci, što mi je bilo jako lepo iskustvo. Imam dvojno državljanstvo mađarsko i srpsko pošto mi je majka bila Mađarica. Tako da sam ja pravi Vojvođanin, pola-pola. Idem često u Budimpeštu, to mi je negde kao drugi dom. Volim tamo da odem, ali ipak je Novi Sad moja baza“.
„Kad smo odrastali, jedini deo grada koji nam je parirao u tom nekom smislu, a Naselje je bilo novo i sveže i na neki način smo bili povlašćeni. Jedini kraj koji nam je parirao u tom smislu je bio Liman. To je taj antagonizam između Limana i Novog Naselja, što je danas onako prilično smešno. Oni su uvek bili za koplje ispred nas nažalost, zato što im je lokacija bila bolja. Bliže im je Dunav i Centar. Mesta koja su nam bila omiljena u to vreme, bio je „Mašinac“ i „Žuta kuća“, oni su bili na Limanu. Onda smo mi na neki način bili malo frustrirani jer smo gubili tu bitku, ali danas kad pogledaš mislim da smo mi bolje završili. Ja sam sad u sred centra tako da sam izdao Novo Naselje, ali nema veze uvek se ovde rado vratim. Ali ako pričamo o lokal patriotizmu prema Novom Naselju, nisam ja lokal patriota meni je prosto dobro u Novom Sadu. Novi Sad mi je dao i uzeo onoliko koliko i ja njemu. Egal smo, nije niko nikome dužan“.
Kada pričamo o tom rivalitetu, među ovim našim licima grada ipak ima malo više Limanaca pa su u blagoj prednosti, šta kažeš na to?
Pa malo se potrudite, iskopajte i Novonaseljčane. Evo mogu da vam preporučim bar njih deset. Sad si me iznervirala i čep mi je od flaše negde ispao, ne mogu da ga nađem. Nećemo ove teške teme, samo lake teme.
Od svih vaših pesama i stihova, gde se ti pronalaziš i šta je ono to te najviše opisuje?
To je teško. To su odgovori za kojima tragaš ceo život i na kraju ni ne dođeš do odgovora. Mislim da ljudi treba manje da se bave sobom nego da se bave više jedni drugima. Mislim da nam to više fali. Samo ja pa ja, tako da jesmo svi egocentrični naročito umetnici. To je najgora vrsta ljudi u smislu egocentrizma, jer i ne možeš drugačije. Ti moraš stalno duboko da uroniš u sebe da bi iz sebe mogao da izvučeš ono što ti je stiglo od gore, a onda u jednom momentu skreneš i misliš da si ti nešto mnogo bitan. Tako da umetnici su mnogo zeznuti sobom, što ne volim. Zato sam za sebe rekao, baš mi se sviđa naziv kulturni poslanik, tako da nisam umetnik, to je suviše teška konstatacija“.
„Samo još nešto da kažem, neke obljetnice. Dvadeset godina se bavim poslom koji sam spomenuo, trideset godina je benda i to bih sad ovo vreme koje ste mi dali iskoristio da kažem. Trideset godina slavimo ove godine, ja se nadam. Imali smo ludu svirku na Blokstoku i gitarista je slomio nogu na bini. Eto zašto stariji ljudi ne treba da skaču. Tako da tu smo malo hendikepirani. Dva meseca ćemo biti van igre, ali na jesen spremamo neku frku koju još nismo definisali. Slavićemo tri decenije negde u gradu, bićete sigurno obavešteni. Spremamo novi album i novi dokumentarno – igrani film koji će da sve to obuhvati i koristim ovu priliku da to izreklamiram, hvala. Bilo je kratko ali slatko“.
Preuzmite android aplikaciju.
