Почетна > Живот и стил
Живот и стил

Како променити анксиозни или избегавајући стил везивања у сигурни?

Када је реч о везивању, свака особа развија један од четири стила везивања који обликују начин на који функционишемо у блиским односима. Код одраслих, то се нарочито односи на романтичне везе.
Фото: Pexels/Eman genatilan
Шта је стил везивања и како одређујемо у коме смо ми

Ако имамо анксиозни (преокупирани) стил везивања, можда нас други доживљавају као превише везане или “напорне”, али иза тога заправо стоји страх од одбацивања. Уколико је у питању избегавајући (или одбацујући) стил, можемо деловати хладно и дистанцирано, али то је начин да заштитимо себе од напуштања. Ако пак имамо дезорганизовани (или уплашено-избегавајући) стил, често се крећемо између анксиозних и избегавајућих понашања, што ствара динамику “повуци – потегни” у вези.

Три поменута стила сматрају се несигурним стиловима везивања, док је четврти – сигуран стил везивања – онај којем већина тежи.

Коначно, сви желимо да се осећамо безбедно, прихваћено и сигурно у својим односима, зар не? Добра вест је да је промена могућа, али захтева време, труд и често подршку терапеута.

Да ли је могуће променити свој стил везивања?

Иако се стил везивања често приказује као нешто трајно, заправо се може променити током живота. Породична терапеуткиња Рејчел Голдберг објашњава да се то може десити, али и променити у било којем животном периоду.

На пример, дете које је имало сигуран стил везивања може га изгубити ако родитељ изненада премине или ако у породицу дође дете са посебним потребама, што може изазвати страх од напуштања и развој несигурног везивања.

Промене се чешће дешавају у одраслом добу. Тада се може десити да сигуран стил постане несигуран. Голдберг наводи пример: “Пар који има здрав и стабилан однос може доживети велику промену ако један партнер почне да злоупотребљава супстанце и потпуно се промени, што значајно мења динамику односа.”

Супротно, прелазак из несигурног у сигуран стил везивања захтева свесни рад на себи.

Психолог Кејтлин Кивет износи да “када особа постане свесна својих образаца везивања и понашања, може свесно да почне да развија здравије реакције.”

Овај процес се назива стечено  сигурно везивање. Кивет објашњава: “Када људи науче да постављају границе, негују здраву независност и интимност, они заправо ‘зарађују’ свој сигуран стил везивања.”

Фактори који утичу на промену стила везивања

Наш стил везивања формира се кроз односе са другима. Најпре кроз однос детета и старатеља, а касније кроз пријатељства и романтичне везе. Ипак, постоје и други важни фактори који могу да утичу на промене. Голдберг истиче четири кључна:

Односи: прелазак из сигурних и здравих односа у несигурне и нестабилне (или обрнуто) снажно утиче на промену стила.

Самопосматрање (самосвест): посебно важно за оне који желе да пређу из несигурног у сигуран стил. Потребно је препознати старе емоционалне повреде које су довеле до несигурности.

Учење нових вештина: научити да комуницирамо ефикасно, да препознамо емоције, поднесемо непријатна осећања и развијемо емоционалну регулацију.

Траума: трауматични догађаји могу променити стил везивања, али развијена самосвест може помоћи да особа са сигурним стилом остане стабилна и после тешких искустава.

Истраживања о промени стила везивања

Многа истраживања бавила су се тиме да ли и како се стил везивања мења. Најпознатије међу њима је М Minnesota Longitudinal Study of Risk and Adaptation, спроведено на Универзитету Минесота.
Иако фокус истраживања није био искључиво на везивању, из њега је проистекло више студија о тој теми. На пример, истраживачи ван Ризин, Карлсон и Сруф открили су да животни стресори током времена могу изазвати промене у стилу везивања.

Друга позната студија, коју су спровели Voters, Merik, Trebuks, Krouel и Albershajm, пратила је испитанике од детињства до одраслог доба (период од 20 година). Показала је да већина људи задржава свој стил везивања, али да негативни животни догађаји попут смрти родитеља или физичког/ сексуалног злостављања – могу довести до значајне промене.

Како променити свој стил везивања

Промена из несигурног у стечено сигурно везивање није лака, али је могућа. Први корак је да разумемо који стил тренутно имамо и која понашања из њега произилазе. Када постанемо свесни својих реакција, можемо свесно почети да их мењамо.

Голдберг истиче да терапија може бити од огромне помоћи:

„Терапијски однос не само да пружа увид у наше обрасце понашања, већ ствара конзистентно, сигурно и подржавајуће окружење које нам показује здраве границе и омогућава емоционални опоравак – што су све особине сигурног везивања.“

Кивет додаје да се сигуран стил може развити и кроз односе са људима који га већ имају, захваљујући “неуронском огледању” (mirror neurons) и процесу ко-регулације – када две особе помажу једна другој да регулишу емоције. Што чешће особа са несигурним стилом доживи повезаност са особом која има сигуран стил, то више сама прелази ка том обрасцу.

Поред тога, Голдберг наглашава да јачање самопоуздања, постављање циљева, практиковање захвалности, помагање другима, као и учење емоционалне комуникације и постављање граница, могу значајно допринети развоју сигурнијег стила везивања.

У суштини, све што јача осећај унутрашње сигурности и смањује страх од одбацивања води ка позитивној промени.

Највећи изазови у промени животног стила

Стил везивања се формира у раном детињству, па зато промена може бити захтевна.

Прво, према Кивет, особе са несигурним везивањем могу сматрати да је њихов стил “нормалан” и познат. Несигурност им делује познато, па чак и “сигурно”, те је потребно зацелити ране које су довеле до тог обрасца да би се могло кренути даље.

Друго, Голдберг упозорава да често несвесно бирамо партнере који подсећају на наше родитеље или старатеље, што може задржати циклус несигурног везивања. Промена зато захтева доследност, стрпљење и свесност – особине које се тешко развијају ако се стално налазимо у истим обрасцима односа.

Коначно, чак и након година стеченог сигурног везивања, могу се јавити повремени поврати старих осећања. На пример, ако партнер оболи од хроничне болести, то може поново пробудити старе страхове од напуштања.

Иако такви поврати нису тако интензивни као раније, они показују да наше ране не нестају потпуно – само се научимо да их боље разумемо и управљамо њима.

На шта указује жудња за чоколадом

 

Преузмите андроид апликацију.

Ознаке