Antisrpske demonstracije u Zagrebu 1895, 1899, 1902, bile su samo uvod u novi politički obračun sa Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji. Formiranje Srpsko-hrvatske koalicije 1905, sa maglovitim idejama jedinstva Južnih Slovena u Monarhiji, skreću pažnju elita Beča i Pešte na potencijalni problem u već nacionalnim suprotnostima opterećenoj Monarhiji.
Srpsko pitanje koje se rešavalo u dugom vremenskom periodu, od Berlinskog kongresa bilo je u fokusu Balhausplaca i Petrograda, posebno posle kraja dinastije Obrenović (1903).
Aneksija Bosne i Hercegovine 1908, bila je prelomna tačka. Srbi u Monarhiji počinju jače međusobno grupisanje u strahu od mogućih novih pogroma ili sužavanja političkih prava. Hrvatske elite, u kojima će se ponovo isticati pravaši, otvoreno traže Bosnu i Hercegovinu kao deo hrvatskih zemalja.
Duboko ukorenjeni u politiku hrvatskog državnog istorijskog prava, hrvatske elite smatraju da je došao momenat za pripajanje Bosne i Hercegovine i formiranje Hrvatske jedinice u Habzburškoj monarhiji.
Beč, procenjujući da je momenat za napad na Srbiju, ogranizuje više Veleizdajničkih procesa 1908-1909, u Hrvatskoj i Slavoniji, stavljajući srpske elite na optuženičku klupu. Na udaru su imućni Srbi, intelektualci i sveštenici, što je bila jasna poruka, gde je političko mesto Srba u potencijalnom preuređenju Austrougarske.
Primera radi u viziji istaknutog pravaša Josipa Franka, Trijalizam sa Slovenskom jedinicom čiji je oslonac Velika Hrvatska sa katoličkom većinom stanovništva, impomnovao je Francu Ferdinandu i njegovom krugu okupljenom oko Belvederea. Iz tog ugla posmatrano ne čudi osećanje sumornosti, koje provejava kroz srpsku štampu toga vremena, svakodnevno.
Ukidanje Crkveno-školske autonomije (1912), i neopisivi pritisak na Srbe koji je usledio posle pobeda Srbije i Crne Gore u Balkanskim ratovima 1912-1913, atmosferu je činio nepodnošljivom. Srbi postepeno dobijaju žig veleizdajnika spremnih za prevrat i rušenje poredka. Čekala se prilika za napad na Srbiju, što je usledilo posle Sarajevskog atentata.
Pravaška štampa se obrušila na Srbe posle Vidovdana 1914, najpogrdinijim natpisima i uvredama, uz veličanje Franca Ferdinanda kao velike uzdanice Hrvata. Pravaši se ističu kao organizatori antisrpskih pogroma u Sarajevu i Zagrebu, što će se ponoviti i 1941.
Što se tiče stanja u Zagrebu i Sarajevu radikali su tvrdili da je nastupio očekivan napad na Srbe, a posebno frankovci (pravaši) koji su razbili stakla na sarajevskom hotelu Evropa vlasnika Gligorija Jeftanovića.
U Zagrebu su frankovci verbalno napadali Srbe uz povike: Dole Srbija, dole kralj Petar, živeli Habzburgovci! Dr Ivan Frank je govorio ispred spomenika banu Jelačiću, kada je tvrdio da su ˝Srbi ubistvom Franca Ferdinada zariliHrvatima nož u srce.̏ Frankovačka Hrvatska je isticala da su ubistvom prestolonaslednika pokopana velika nadanja Hrvata, jer je on jedini shvatao Hrvate i bio u stanju da ih potpuno razume. ˝Velika Hrvatska je najsilnija odbrana za Habzburgovce. Hrvatska povećana sa svim hrvatskim zemljama, pozvana je da bude jedan od najčvršćih stubova Habzburške kuće.
Posebno žustro frankovci su napadali na Milana i Svetozara Pribićevića, apostrofirajući njihove veze sa atentatorima i pozivajući na linč Srba kako u Hrvatskoj, tako u Bosni. Na sednici Hrvatskog sabora od 6. jula 1914. Dr Ivo Frank je napao srpske poslanike povicima Ubice, Svinje, šinteri i Beogradskiplaćenici, srpski plaćenici.
Atentat na prestolonaslednika. Nadvojvoda – prestolonaslednik Franjo Ferdinand i vojovtkinja Sofija pali žrtvom srbijanske urote, je bio natpis koji je osvanuo u HrvatskomDnevniku u broju koji je štampan na dan atentata.
Pored mnogobrojnih reči hvale i žalosti za nadvojvodom ̏plemenita krv nakvasila sarajevske pločnike˝ ̏mrtav jeonaj u koga smo stavljali tolike nade i sa kojim i sa kojim nas je spajala tolika nježna ljubav i detinja odanost˝, suprotstavlja se osećanje gneva ne možemo dalje, ̏jer duša namse diže i pjesnice stisću same od sebe.˝ Krivica je jasno pripisana Srbima- Mrtvi su ubijeni od proklete srpske ruke, srbijanska urota izvršila je svoje strašno delo, pominju se i naručeni srbijanski urotnici i organizirana srpska banda.
Pravaška Hrvatska je na dan Austro Ugarske objave rata Srbiji pisalo o oduševljenju za rat koje vlada u Zagrebu. Optužena je megalomanija srbijanskih državnika i nezasita pohlepa srbijanskog kralja ubojice Petra Karađorđevića.
Do detalja se pisalo i o raspoloženju koje je zahvatilo bieli Zagreb koji je postao logor naše dične vojske u čemu se ističe dični kršni seoski svet. Ljudi su opisani kao orni za rat, govorljivi i zapaljivi, koji drže patriotske govore. Na više mesta se potencirala i lojalnost Hrvata prema Habzburzima i izrazito oduševljenje koje pokazuju Hrvati dok odlaze u svoje pukove spremajući se za vojni pohod na Srbiju.
Imajući u vidu ovakve natpise u štampi Srbi u Monarhiji nisu se mogi nadati povoljnom rešenju svog položaja. Veliki rat doneo je stradanje Srba u Monarhiji. Srem i Bosna i Hercegocina posebno stradaju.
Civili se raseljavaju, vrše se progoni, internacije i ubistva. Česti su Veleizdajnički procesi. Pravaška politika koja je decenijama imala uspone i padove, sada je imala važnu ulogu. Srbi su kolektivno dovedeni na optuženičku klupu.
Ista situacija ponovila se u NDH 1941, kada će perjanice takve politike inspiraciju nalaziti u Anti Starčeviću, Franku, i njihovim sledbenicima. Vremenom je sa margina pravaška politika preuzimala važno mesto u idejama hrvatskih političkih elita… Nekoliko decenija kasnije, na istim ideološkim osnovama desilo se stradanje Srba u Hrvatskoj 1991-1995.
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
