Антисрпске демонстрације у Загребу 1895, 1899, 1902, биле су само увод у нови политички обрачун са Србима у Хрватској и Славонији. Формирање Српско-хрватске коалиције 1905, са магловитим идејама јединства Јужних Словена у Монархији, скрећу пажњу елита Беча и Пеште на потенцијални проблем у већ националним супротностима оптерећеној Монархији.
Српско питање које се решавало у дугом временском периоду, од Берлинског конгреса било је у фокусу Балхаусплаца и Петрограда, посебно после краја династије Обреновић (1903).
Анексија Босне и Херцеговине 1908, била је преломна тачка. Срби у Монархији почињу јаче међусобно груписање у страху од могућих нових погрома или сужавања политичких права. Хрватске елите, у којима ће се поново истицати праваши, отворено траже Босну и Херцеговину као део хрватских земаља.
Дубоко укорењени у политику хрватског државног историјског права, хрватске елите сматрају да је дошао моменат за припајање Босне и Херцеговине и формирање Хрватске јединице у Хабзбуршкој монархији.
Беч, процењујући да је моменат за напад на Србију, огранизује више Велеиздајничких процеса 1908-1909, у Хрватској и Славонији, стављајући српске елите на оптуженичку клупу. На удару су имућни Срби, интелектуалци и свештеници, што је била јасна порука, где је политичко место Срба у потенцијалном преуређењу Аустроугарске.
Примера ради у визији истакнутог праваша Јосипа Франка, Тријализам са Словенском јединицом чији је ослонац Велика Хрватска са католичком већином становништва, импомновао је Францу Фердинанду и његовом кругу окупљеном око Белведереа. Из тог угла посматрано не чуди осећање суморности, које провејава кроз српску штампу тога времена, свакодневно.
Укидање Црквено-школске аутономије (1912), и неописиви притисак на Србе који је уследио после победа Србије и Црне Горе у Балканским ратовима 1912-1913, атмосферу је чинио неподношљивом. Срби постепено добијају жиг велеиздајника спремних за преврат и рушење поредка. Чекала се прилика за напад на Србију, што је уследило после Сарајевског атентата.
Правашка штампа се обрушила на Србе после Видовдана 1914, најпогрдинијим натписима и увредама, уз величање Франца Фердинанда као велике узданице Хрвата. Праваши се истичу као организатори антисрпских погрома у Сарајеву и Загребу, што ће се поновити и 1941.
Што се тиче стања у Загребу и Сарајеву радикали су тврдили да је наступио очекиван напад на Србе, а посебно франковци (праваши) који су разбили стакла на сарајевском хотелу Европа власника Глигорија Јефтановића.
У Загребу су франковци вербално нападали Србе уз повике: Доле Србија, доле краљ Петар, живели Хабзбурговци! Др Иван Франк је говорио испред споменика бану Јелачићу, када је тврдио да су ˝Срби убиством Франца Фердинада зарили Хрватима нож у срце.̏ Франковачка Хрватска је истицала да су убиством престолонаследника покопана велика надања Хрвата, јер је он једини схватао Хрвате и био у стању да их потпуно разуме. ˝Велика Хрватска је најсилнија одбрана за Хабзбурговце. Хрватска повећана са свим хрватским земљама, позвана је да буде један од најчвршћих стубова Хабзбуршке куће.
Посебно жустро франковци су нападали на Милана и Светозара Прибићевића, апострофирајући њихове везе са атентаторима и позивајући на линч Срба како у Хрватској, тако у Босни. На седници Хрватског сабора од 6. јула 1914. Др Иво Франк је напао српске посланике повицима Убице, Свиње, шинтери и Београдски плаћеници, српски плаћеници.
Атентат на престолонаследника. Надвојвода – престолонаследник Фрањо Фердинанд и војовткиња Софија пали жртвом србијанске уроте, је био натпис који је освануо у Хрватском Дневнику у броју који је штампан на дан атентата.
Поред многобројних речи хвале и жалости за надвојводом ̏племенита крв наквасила сарајевске плочнике˝ ̏мртав је онај у кога смо стављали толике наде и са којим и са којим нас је спајала толика њежна љубав и детиња оданост˝, супротставља се осећање гнева не можемо даље, ̏јер душа нам се диже и пјеснице стисћу саме од себе.˝ Кривица је јасно приписана Србима- Мртви су убијени од проклете српске руке, србијанска урота извршила је своје страшно дело, помињу се и наручени србијански уротници и организирана српска банда.
Правашка Хрватска је на дан Аустро Угарске објаве рата Србији писало о одушевљењу за рат које влада у Загребу. Оптужена је мегаломанија србијанских државника и незасита похлепа србијанског краља убојице Петра Карађорђевића.
До детаља се писало и о расположењу које је захватило биели Загреб који је постао логор наше дичне војске у чему се истиче дични кршни сеоски свет. Људи су описани као орни за рат, говорљиви и запаљиви, који држе патриотске говоре. На више места се потенцирала и лојалност Хрвата према Хабзбурзима и изразито одушевљење које показују Хрвати док одлазе у своје пукове спремајући се за војни поход на Србију.
Имајући у виду овакве натписе у штампи Срби у Монархији нису се моги надати повољном решењу свог положаја. Велики рат донео је страдање Срба у Монархији. Срем и Босна и Херцегоцина посебно страдају.
Цивили се расељавају, врше се прогони, интернације и убиства. Чести су Велеиздајнички процеси. Правашка политика која је деценијама имала успоне и падове, сада је имала важну улогу. Срби су колективно доведени на оптуженичку клупу.
Иста ситуација поновила се у НДХ 1941, када ће перјанице такве политике инспирацију налазити у Анти Старчевићу, Франку, и њиховим следбеницима. Временом је са маргина правашка политика преузимала важно место у идејама хрватских политичких елита… Неколико деценија касније, на истим идеолошким основама десило се страдање Срба у Хрватској 1991-1995.
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
