Постоји једна необична ствар која се дешава људима који годинама проучавају емоције. Постају веома вешти у томе да објасне зашто се осећамо онако како се осећамо, али не нужно и бољи у томе да кроз те емоције прођу када их живот погоди.
Управо је то открила психолог и истраживач Нато Лагидзе током периода који је споља деловао сасвим уобичајено. Била је продуктивна, завршавала обавезе на време и професионално функционисала без проблема. Ипак, изнутра се полако распадала.
Имала је речи за оно што јој се догађа. Знала је називе психолошких процеса, разумела механизме који стоје иза њих, али јој то није помагало да се осећа боље.
– Постоји велики јаз између онога што знамо и онога што заиста осећамо. А о томе се не говори довољно. Често верујемо да ће нас разумевање сопствених емоција аутоматски ослободити патње. Нажалост, није тако – објашњава она.
Зашто разумевање емоција није довољно
Када дуго проучавате психологију, развијате својеврсног унутрашњег посматрача. Док пролазите кроз тежак период, истовремено примећујете шта вам се догађа. Препознајете анксиозност, избегавање, претерано анализирање, покушаје да промените начин размишљања.
Знате шта наука каже о томе. Али то не значи да вас мање боли. Лагидзе подсећа на концепт познат као „јаз између знања и деловања“, који су развили професори са Станфорда Џефри Фефер и Роберт Сатон. Идеја је једноставна: људи често знају шта би требало да раде, али то знање не успевају да примене у стварном животу. То важи и за емоције.
Можемо да разумемо тугу, а да нас она ипак потпуно преплави. Можемо да знамо да бескрајно преиспитивање проблема не помаже, а да ипак сатима не можемо да заспимо због сопствених мисли. Можемо да саветујемо друге да буду нежни према себи, а да себи упућујемо речи које никада не бисмо рекли некоме кога волимо. Како каже ауторка, знати назив за оно што осећамо није исто што и успешно проћи кроз то искуство.
Емоције не живе само у глави
Током година истраживања научила је много о томе како функционишу емоције. Разуме како нервни систем реагује на претњу, зна зашто потискивање емоција често има супротан ефекат и зашто осећања не нестају само зато што их игноришемо. Оно што је изненадило јесте чињеница да је све то знање није заштитило од сопствених емоционалних борби. Понекад је, признаје, било готово непријатно приметити да користи исте стратегије избегавања које студентима објашњава као неефикасне.
– Знање може да постане својеврсно скровиште. Ако нешто довољно добро објаснимо, почињемо да верујемо да смо се с тим и изборили. Уместо да осећамо емоцију, ми је анализирамо – каже Лагидзе.
Али тај приступ функционише само привремено.
Зашто су психолози понекад једнако изгубљени као и сви други
Људи често претпостављају да психолози, терапеути или стручњаци за ментално здравље боље контролишу своје емоције од других. Таква очекивања могу да створе додатни притисак. Ауторка описује тренутке када је била потпуно свесна свега што јој се догађа, могла је стручно да објасни своје стање, али није знала шта да уради са тим осећајем у сопственом телу.
Разумевање није умањило бол. Напротив, понекад га је чинило још чуднијим. Као да посматрате себе са стране и тачно знате шта се дешава, али и даље не можете да промените ток догађаја.
Самосаосећање је важније од саморазумевања
Један од најважнијих закључака до којих је дошла током свог рада односи се на разлику између саморазумевања и самосаосећања. Можемо веома добро разумети сопствени бол, а да се према себи и даље односимо грубо.
Психолошкиња Кристин Неф, једна од водећих истраживачица самосаосећања, годинама указује на то да није довољно само препознати емоције. Важно је и како на њих одговарамо. Самосаосећање подразумева да себи понудимо исту топлину, разумевање и подршку какву бисмо пружили пријатељу који пролази кроз тежак период.
А то није лако. Посебно када смо ми ти који пате.
Емоције не траже објашњење, већ простор
Данас Лагидзе више не очекује да ће је знање заштитити од туге, губитка, разочарања или страха. Не зато што наука није корисна, већ зато што је схватила да она има другачију улогу. Знање нам помаже да разумемо искуство, да му дамо име и смисао. Али не може да осећа уместо нас.
Не може да скрати процес туговања.
Не може да уклони рањивост коју носи љубав.
Не може да спречи нервни систем да реагује на губитак.
Све то и даље морамо да проживимо.
Можда је управо то најважнија лекција коју је научила након година проучавања емоција: циљ није да их избегнемо или контролишемо по сваку цену, већ да им дозволимо да постоје. И понекад је најхрабрија ствар коју можемо да урадимо управо то да их осетимо и проживимо до краја.
Преузмите андроид апликацију.
