Почетна > Блог
Блог

Борис Стојковски: Злоупотреба и псеудонаука – два највећа изазова истраживача

Бављење науком представља озбиљан и тежак посао који изискује бројна знања, вештине и специфична познавања одређених језика, метода, и слично. Због тога у успешном бављењу науком стоји и низ потешкоћа, од кукоља у академском житу, односно недовољно видљивих и слабо компетентних појединих истраживача, преко различите економске исплативости и примењивости резултата, па све до чињенице да су и државе неједнако развијене и да свака земља има и своје одређене проблеме који сами по себи постављају и препреке пред научнике. Но, вероватно два кључна проблема јесу злоупотреба науке и лажинаука, односно псеудонаучно деловање.
Фото: Градске инфо

Злоупотреба науке је на дуго присутна и ум да поприми најекстремније могуће размере. Свакако најсликовитији и најстрашнији пример је еугеника, као и друге нацистичке злоупотребе медицине, генетике, антропологије и слично, а све у циљу стварања некаквог идеалног човека више расе.

Расне теорије јесу најтежи облик злоупотребе науке, али их некако увек треба истаћи као пример шта може све да се деси када се научна достигнућа изокрену и докле то може да доведе.

Када је историјска наука у питању злоупотреба је најчешће везана за два аспекта.

Једна је идеолошка, и ту смо сви у овој земљи сведоци да је након 1945. године историја (посебно модерна) претрпела прекрајање и тумачење искључиво у складу са важећом идеолошком матрицом. Чак су и пренаглашавани и мењани карактери побуна и покрета у којима се могао наћи било какав траг комунизма.

Истини за вољу, старији периоди историје нису у толикој мери прекрајани, али је одређених идеолошких уплива и ту било. Свакако, идеолошког утицаја на историографију, те прилагођавање исте доминантној друштвеној клими и дискурсу било је присутно и пре Другог светског рата, али је врхунац ипак био у време комунистичке диктатуре, као што је уосталом било и у другим земљама где је на власти била ова тоталитарна идеологија.

И данас смо сведоци да се науке, попут психологије, биологије, историје, медицине, антропологије стављају у службу савремене леве либералне идеологије и неретко се служи за промоцију нових, ван сваке сумње изопачених и извитоперених вредности, а да се сами закључци заснивају на личној идеолошкој матрици појединих посленика науке, а не на методологији и озбиљним истраживањима.

Други проблем код злоупотребе науке, најчешће историје, али и етнологије, лингвистике, антропологије, археологије и неких других наука јесте у генетском инжењерингу настанка најновијих нација. Ово се махом, али не искључиво, односи на неке нове нације настале на подручју Балкана, и понајвише простора који је обухватала Југославија и настале су као по истоветном обрасцу комадањем српског етничког простора и бића. Треба рећи да се поједине тврдње засноване на политичкој манипулацији науке уносе и у уџбенике историје, те да у бројним околним земљама

На овај проблем се наслања псеудонаука.

Постоји заиста широка лепеза псеудонаучника, од равноземљаша, преко оних којима су Срби народ старији од васионе, завршно са антиваксерима и одличним познаваоцима медицинске науке.

У највећој мери ради се о нешколованим људима, или некомпетентним, са крајње сумњивим биографијама, који без икаквог скрупула износе потпуно научно неутемељене тврдње.

Псеудонаучници причају и пишу за оне који желе да верују у такве сомнабулне приче, али, нажалост, давањем превеликог простора таквим људима, уз већ помињану злоупотребу науке, озбиљни научници имају два огромна и тешка изазова испред себе, а савремени, често слуђени и збуњени човек, лако постаје жртва лажинауке.

У име науке и здравог разума, треба се надати да ће теорије завере, равна земља, надрилекарство, псеудоисторија и измишљотине о пореклу и старини појединих народа коначно бити стављене на маргину.

У Србији се још у средњем веку знало да је земља округла (односно геоид), а о томе је писала и ћерка кнеза Лазара Јелена Балшић. Свети Сава је у Студеници и Хиландару оснивао болнице, док је са друге стране, сваки тоталитарни притисак на науку бивао осуђен на пропаст. Очекујмо сличан резултат и овом времену.

 

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде:

Boris Stojkovski: Zašto je nauci potrebna stalna revizija?

 

Преузмите андроид апликацију.