Јуче ми је пријатељица рекла да је од данас поново на дијети. Одабрала је брзу од шест недеља. Планира да у прва два изгуби неколико килограма да би, објашњава ми, могла да проведе у миру Божић и Нову годину и онда да настави са својим елиминационим пројектом током јануара.
Она наставља да тренира, иако, искрено, нисам приметила да је престала да се бави спортом. Оно што она сматра „нисам дуго тренирала“ за мене је „уффф, она баш не излази из теретане“. И што је најбоље, нема вишка за скидање нити је незгодна. Чак и да јесте, кога брига. Зашто смо критичне према себи? Чим се салце прелије преко панталона, расположење пада, нервоза расте. Не дај Боже да се салце још мало надогради! Шлауф на шлауф, суза до сузе.
У заточеништву преуских панталона јела сам чипс. Рука посеже у кесу, која умирујуће шушти, а чипс шкрипи у устима. Ја их бројим. Појешћу само пет, хајде седам. Па мало заборавим и продужим до дна, јагодицама хватам комадиће који се крију у сребрној шушкавој кеси. Када је испустим из руку, кесица изгледа чистије него да сам је усисала.
Покушавам да заборавим ову епизоду и обећавам себи да ћу сутра ићи на трчање. Сада је мрак, хладно је и почиње омиљена серија на телевизији.
Ујутро се будим гладна као вук, печем јаја, сечем сланину. Доручак је најважнији оброк у дану и треба да буде обилан. Ово себи понављам као мантру док жваћем чварке и чекам да се испеку јаја и сланина. Живим у уверењу да ће се то само од себе потрошити до ручка, базални метаболизам и ти трикови. Напољу је минус и телу је потребна енергија да се загреје. Док се овако тешим и убеђујем саму себе да сам од данас на дијети, наравно да данас не помишљам да идем на трчање. Немам времена, а већ сам заборавила онај лош осећај од синоћ који ме је мучио након што сам појела чипс. Увлачим стомак испред огледала, заобилазећи вагу и убеђујем себе како ћу то све ускоро решити.
Признајем, дивим се својој пријатељици. Дисциплинована је и празнике ће дочекати у калоријском дефициту, па ће се као човек препустити чарима празничне трпезе. Оне моје пароле с почетка текста о томе како не бисмо смеле бити тако критичне према себи, уствари су одбрамбени механизам, зрнце љубоморе према дисциплинованој пријатељици и алиби да вечерас поједем сочну кобасицу и попијем кувано вино на Зимзоленду. Ипак празнична атмосфера је већ присутна, а знамо сви да су празници најгоре време за било какве дијете.
Божић ћу дочекати фино попуњена, са шлауфом на два спрата, руменим образима и подбратком. На божићни ручак ћу обући као и сваке године до сад елегантну хаљину која није струкирана.
Не пада ми на памет да обучем уске панталоне. Желим и ја јести и дисати као човек. На фоткама ћу увући стомак, испрсити се и подигнути главу. Све се да намонтирати. На дијету нећу ни у мају.Није то мој стил. Чим ми нешто забране, то забрањено ми постаје фатално привлачно. Уместо дијете чекам да отопли. У пролеће и лето килограми падају сами од себе. Зар не? Топлије је, на ваздуху смо, више се крећемо. Једемо лаганију храну, пуно више поврћа и воћа, пијемо пуно воде… Све ће то доћи на своје на пролеће. Зар не? Кога заваравам, ја нисам рођена да будем мршава жена!
Преузмите андроид апликацију.
