Juče mi je prijateljica rekla da je od danas ponovo na dijeti. Odabrala je brzu od šest nedelja. Planira da u prva dva izgubi nekoliko kilograma da bi, objašnjava mi, mogla da provede u miru Božić i Novu godinu i onda da nastavi sa svojim eliminacionim projektom tokom januara.
Ona nastavlja da trenira, iako, iskreno, nisam primetila da je prestala da se bavi sportom. Ono što ona smatra „nisam dugo trenirala“ za mene je „ufff, ona baš ne izlazi iz teretane“. I što je najbolje, nema viška za skidanje niti je nezgodna. Čak i da jeste, koga briga. Zašto smo kritične prema sebi? Čim se salce prelije preko pantalona, raspoloženje pada, nervoza raste. Ne daj Bože da se salce još malo nadogradi! Šlauf na šlauf, suza do suze.
U zatočeništvu preuskih pantalona jela sam čips. Ruka poseže u kesu, koja umirujuće šušti, a čips škripi u ustima. Ja ih brojim. Poješću samo pet, hajde sedam. Pa malo zaboravim i produžim do dna, jagodicama hvatam komadiće koji se kriju u srebrnoj šuškavoj kesi. Kada je ispustim iz ruku, kesica izgleda čistije nego da sam je usisala.
Pokušavam da zaboravim ovu epizodu i obećavam sebi da ću sutra ići na trčanje. Sada je mrak, hladno je i počinje omiljena serija na televiziji.
Ujutro se budim gladna kao vuk, pečem jaja, sečem slaninu. Doručak je najvažniji obrok u danu i treba da bude obilan. Ovo sebi ponavljam kao mantru dok žvaćem čvarke i čekam da se ispeku jaja i slanina. Živim u uverenju da će se to samo od sebe potrošiti do ručka, bazalni metabolizam i ti trikovi. Napolju je minus i telu je potrebna energija da se zagreje. Dok se ovako tešim i ubeđujem samu sebe da sam od danas na dijeti, naravno da danas ne pomišljam da idem na trčanje. Nemam vremena, a već sam zaboravila onaj loš osećaj od sinoć koji me je mučio nakon što sam pojela čips. Uvlačim stomak ispred ogledala, zaobilazeći vagu i ubeđujem sebe kako ću to sve uskoro rešiti.
Priznajem, divim se svojoj prijateljici. Disciplinovana je i praznike će dočekati u kalorijskom deficitu, pa će se kao čovek prepustiti čarima praznične trpeze. One moje parole s početka teksta o tome kako ne bismo smele biti tako kritične prema sebi, ustvari su odbrambeni mehanizam, zrnce ljubomore prema disciplinovanoj prijateljici i alibi da večeras pojedem sočnu kobasicu i popijem kuvano vino na Zimzolendu. Ipak praznična atmosfera je već prisutna, a znamo svi da su praznici najgore vreme za bilo kakve dijete.
Božić ću dočekati fino popunjena, sa šlaufom na dva sprata, rumenim obrazima i podbratkom. Na božićni ručak ću obući kao i svake godine do sad elegantnu haljinu koja nije strukirana.
Ne pada mi na pamet da obučem uske pantalone. Želim i ja jesti i disati kao čovek. Na fotkama ću uvući stomak, isprsiti se i podignuti glavu. Sve se da namontirati. Na dijetu neću ni u maju.Nije to moj stil. Čim mi nešto zabrane, to zabranjeno mi postaje fatalno privlačno. Umesto dijete čekam da otopli. U proleće i leto kilogrami padaju sami od sebe. Zar ne? Toplije je, na vazduhu smo, više se krećemo. Jedemo laganiju hranu, puno više povrća i voća, pijemo puno vode… Sve će to doći na svoje na proleće. Zar ne? Koga zavaravam, ja nisam rođena da budem mršava žena!
Preuzmite androidaplikaciju.
