Почетна > Живот и стил
Живот и стил

Зашто добри људи постају пуни мржње и одбацују чак и породицу? Психологија открива шта их толико мења

Како је могуће да човек који је годинама био толерантан, пажљив и спреман да саслуша друге одједном постане толико искључив да због различитих уверења прекида пријатељства, свађа се са породицом или почиње да презире људе које је некада волео? Психологија објашњава како снажна уверења могу да прерасту у непријатељство и зашто неки људи у жељи да одбране оно у шта верују почињу да се понашају потпуно супротно сопственим вредностима.
Фото: Pexels/khezez
Када другачије мишљење почне да се доживљава као претња

Неслагање је природан део међуљудских односа. Људи могу имати потпуно различите политичке, друштвене или животне ставове, а да притом задрже међусобно поштовање. Међутим, код неких особа граница између неслагања и непријатељства постепено нестаје. Проблем често почиње када одређено уверење постане толико важан део личног идентитета да се свако његово оспоравање доживљава као напад на саму особу.
Тада разговор више није покушај да се разуме друга страна. Постаје борба за одбрану сопственог идентитета, у којој је све теже признати да и друга особа можда има ваљане аргументе. Што се човек снажније поистовећује са одређеном идејом или групом, то неслагање у неким околностима може доживљавати као већу личну претњу. Ипак, снажна уверења сама по себи не воде нужно у нетолеранцију. Пресудно је и како особа разуме другачије мишљење и колико је спремна да прихвати да други имају право на сопствене ставове.

Шта каже наука: како неслагање прераста у непријатељство?

Истраживачи са америчких универзитета Нортхwестерн, Станфорд, Харвард и других институција анализирали су феномен који називају политичким секташтвом. Њихов научни рад, објављен 2020. године у угледном часопису Сциенце, објашњава како разлике у уверењима могу прерасти у дубоку нетрпељивост.

Аутори издвајају три психолошка процеса. Први је подела на „нас” и „њих”, при чему се људи са другачијим ставовима доживљавају као суштински различити. Други је све израженије неповерење и одбојност према другој групи. Трећи је морално осуђивање, односно уверење да су они који мисле другачије не само у заблуди већ и лоши људи.

Најопасније је када се ова три процеса удруже, јер тада противник више није неко са ким се не слажемо, већ особа коју сматрамо морално неприхватљивом.

Иако се рад првенствено односи на политичке поделе у САД, описани психолошки механизми помажу у разумевању непријатељства заснованог на групним идентитетима. Не доказују, међутим, да свака породична или пријатељска свађа настаје на исти начин.

Зашто острашћени људи понекад повређују управо оне које воле?

Породични и пријатељски односи посебно су осетљиви јер се у њима, осим различитих мишљења, сударају и очекивања, блискост, поверење и потреба да нас други разумеју.

Када блиска особа не дели наша уверења, то може бити болније него неслагање са непознатим човеком. Неки људи такву разлику доживљавају као разочарање, нелојалност или чак издају.

Уколико се томе придружи снажна идентификација са одређеном групом, особа може почети да процењује своје најближе првенствено кроз њихове ставове, занемарујући године заједничког живота, подршке и блискости.

Истраживање психолога Шанта Ајенгара и Шона Вествуда, објављено у Америцан Јоурнал оф Политицал Сциенце 2015. године, показало је да политичка припадност може утицати и на процене и понашање људи изван саме политике. У експерименталним ситуацијама учесници су показивали пристрасност према припадницима супротне политичке групе.

Ови налази не значе да ће политичко неслагање нужно уништити блиске односе, али показују колико снажно групни идентитет може утицати на начин на који процењујемо друге.

Зашто друштвене мреже додатно подстичу бес?

Острашћеност може добити додатни подстицај на друштвеним мрежама, где бурне реакције често привлаче пажњу. Истраживање научника са Универзитета Јејл, објављено 2021. године у часопису Сциенце Адванцес, обухватило је анализу 12,7 милиона објава на тадашњем Твитеру, као и контролисане експерименте.

Показало се да позитивне реакције других корисника на објаве које изражавају морално огорчење могу повећати вероватноћу да ће особа убудуће поново изражавати такво огорчење. Истраживачи су такође установили да се људи прилагођавају начину изражавања који преовлађује у њиховој онлајн заједници. То значи да особа која добија подршку сваки пут када оштро нападне неистомишљенике може временом све чешће прибегавати таквом начину комуникације.

Важно је, ипак, разликовати изражавање оправданог моралног незадовољства од вређања, претњи и мржње. Истраживање није показало да су сви облици огорчења штетни.

Да ли острашћеност показује какав је неко заиста човек?

Када особа коју познајемо годинама почне да вређа, осуђује или одбацује друге, природно је запитати се да ли је одувек била таква или се нешто у њој променило. Психологија, међутим, не даје једноставан одговор.

Снажне емоције, стрес, осећај угрожености и утицај групе могу променити начин на који се човек понаша. То не значи да се његова личност изненада потпуно променила, нити да је једно непријатно понашање открило његову целокупну природу.

Много више говори начин на који се особа понаша током времена. Да ли уме да призна грешку? Да ли се каје када некога повреди? Може ли да саслуша другачије мишљење? Или упорно оправдава вређање и понижавање тиме што верује да је на правој страни?

Имати снажна уверења није проблем. Проблем настаје када човек почне да верује да му та уверења дају право да другима одузме достојанство.

Може ли човек да изађе из зачараног круга мржње?

Промена је могућа, али није увек једноставна. Нарочито када је непријатељство постало важан део групног идентитета и када особа из свог окружења стално добија потврду да је такво понашање оправдано.

Један од корисних корака јесте раздвајање човека од његовог мишљења. Могуће је одлучно се противити нечијем ставу, а да се притом не омаловажава особа која га заступа.

У блиским односима понекад помаже и постављање јасних граница: разговор је могућ док постоји међусобно поштовање, али вређање, понижавање и претње нису прихватљиви.

То не значи да сваку везу треба сачувати по сваку цену. Постоје ситуације у којима је дистанца неопходна, посебно ако се непријатељско понашање понавља и угрожава нечију емоционалну или физичку сигурност. На крају, можда је најважније разумети да различито мишљење не мора да значи и непријатељство.

Човек може бити дубоко уверен да је у праву, а ипак оставити простор за могућност да нешто не зна, да није све разумео или да друга особа има искуство које њему недостаје. Јер, понекад највећа опасност није у томе што људи имају потпуно различита уверења, већ у тренутку када престану да виде човека иза тих уверења.

Преузмите андроид апликацију.