Улица Браће Рибникар у Новом Саду налази се у насељу Грбавица.
Дуго времена панораму ове улице чиниле су приземне куће, углавном из периода прве половине 20. века, да би почетком 21. века уступиле место модерним вишеспратницама.
Како би се прилагодила новим потребама станара, али и читавог града, значајна реконструкција ове улице извршена је током 2008. године.
Изградња нове саобраћајнице трајала је пуна два месеца, а тада су урађене четири саобраћајне траке, замењена је комунална инфраструктура, бициклистичке и пешачке стазе, паркинзи и постављена нова јавна расвета. Осим тога, на раскрсници са Футошком улицом постављен је семафор.
На самом почетку улице, ушушкана у сенци крошњи дрвећа и зеленила налази се малена бензинска станица.
Сада већ давне 1964. године у овој улици изграђена је Средња школа „Ђорђе Зличић“.
Тридесетак година касније, односно 1995. године, школа ће променити назив у Техничка школа „Јован Вукановић“, да би од 1. септембра 2009. године понела свој данашњи назив „Милева Марић Ајнштајн“.
Ова школа има 87 одељења и око 2000 ученика, због чега спада у најсложеније и највеће, а по многима и најорганизованије средње школе у Србији.
Настава у овој школи се одвија у два објекта, у Улици Браће Рибникар 40 и у Улици Гагариновој 1.
Одмах поред ове, налази се и школа за основно и средње образовање „Милан Петровић“.
Зачеци ове установе сежу у давну 1932. годину, више пута је мењала адресу, да би се тек 1969. године, са изградњом новог, наменски грађеног, објекта коначно скућила у Улици Браће Рибникар 32.
Данас ШОСО „Милан Петровић” броји око 1500 непосредних ученика и корисника програма социјалне заштите и око 500 посредних корисника у инклузивном образовању којима пружају додатну подршку.
Имају више од 500 запослених које чине дефектолози свих профила, учитељи, стручни сарадници, предметни наставници, наставници практичне наставе, лекари, здравствени и социјални радници, технички и административни радници, а програме реализују на двадесет локација у Новом Саду.
Једна од специфичности Улице Браће Рибникар је и велики број места где се може појести „нешто на брзака“.
Због великог броја фирми које се налазе у непосредној близини и у самој улици, овде се налази велики број киоска брзе хране, ресторана са дневним менијем, као и неколико пекара, а у којима може да се добро клопа. Цене су углавном приступачне и прилагођене за свачији џеп.
Такође, у Улици Браће Рибникар налази се и Друштво књижевника Војводине.
Друштво књижевника Војводине је асоцијација војвођанских и писаца уопште који стварају на српском и језицима АП Војводине и Републике Србије.
Друштво је формирано прво као секција Удружења књижевника Србије 1966. године, а затим као самостална организација 1976. године под именом Друштво књижевника и књижевних преводилаца Војводине.
Седиште Друштва књижевника Војводине налази се у Улици Браће Рибникар 5.
Причу о Улици Браће Рибникар не можемо завршити без да напишемо пар редака о два брата, ветерана балканских ратова и хероја Првог светског рата, по којима је улица и добила име.
Судбина је хтела да обојица умру дан за даном, Дарко 31. августа, а Владислав од задобијених рана 1. септембра 1914. године.
Наиме, резервног капетана прве класе, оснивача и првог уредника листа „Политика“ Владислава Рибникара током борби око Петрине стене погодило је артиљеријско зрно. Своју чету храбри капетан је предводио у шест јуриша, али – у седмом је пао, смртно погођен у трбух.
Официри и војници гледали су са сузама у очима док је од задобијених рана три дана умирао овај борац, рањеник са Једрена.
Чим је добио вест да му је старији брат Владислав смртно рањен на Петриној стени, капетан Дарко Рибникар напустио је Белу Цркву са десетином својих војника и стигао до под Петрину стену, где су га у селу Шљивови, са северне стране Петрине стене, смртно сасекли рафали из немачког митраљеза. Сахрањен је већ наредног дана.
Капетан прве класе, Владислав Рибникар, јунак и херој борби на Петриној стени, умро је већ сутрадан потом и не знајући да му је млађи брат Дарко погинуо на петсто метара од његовог положаја на Петрасу и да је већ сахрањен у Белој Цркви.
Вест о њиховој погибији одјекнула је Београдом
Недељу дана по њиховој смрти, Исидора Секулић пише потресан чланак. “ – Прекјуче је кроз телефон запиштала једна од најцрњих вести. – Обојица, обојица! Обадва брата Рибникара! Та црна вест ми је као, као каква оштра црна жица, расекла мозак и срце на два дела. И док су у једној половини рањеног мозга и срца пиштали бол и огорчење: Отаџбино, зар си таква мајка! У другој половини рањеног мозга и срца су кликтали срећа и понос: Отаџбино, хвала ти што си таква мајка! Је л доста?“
Њима у част записала је и стихове:
„Обадва брата
У обадва рата били
Обадва брата
У обадва рата рањени
Јел’ доста
Обадва брата
У трећи рат пошли
Обадва брата
Из трећег рата нису дошли.“
Уколико имате занимљиву причу о некој од новосадских улица коју бисте желели да поделите, пишите нам на gradskeinfo@gmail.com са назнаком Моја улица.
Nekadašnja ulica novosadskih zanatlija: Šafarikova ulica (FOTO/VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
