У тим сам годинама када ништа више не одлажем, јер желим да живим сада. Знам – немам много времена.
Све више читам, а све мање бришем прашину. Седим у дворишту и уживам у погледу без бриге о корову у башти. Све време проводим са породицом и пријатељима, а мање у пословима.
Живот се мора живети, а не издржавати. Сада покушавам да схватимо ове тачке и да их ценим.
Ништа више не чувам: користим мој добри порцелан, кристалне чаше свакодневно. Носим свој „блејзер за град“ када идем на пијацу или до продавнице. Прскам се оним мојим старим парфемима које сам цео живот чувала. Више ме не занима да ли сам добила који килограм и да ли ми је судопера у кући чиста.
Речи „једног дана“ више не постоје у мом речнику. Ако је нешто вредно чути или урадити, трудим се да то чујем или урадим одмах!
Нисам сигурна шта би други радили да су знали да сутра неће бити овде, јер то сви схватамо олако. Мислим да би тада звали чланове породице или блиске пријатеље. Можда би звали и оне бивше пријатеље да им се извину, да обнове везе…
Волим да мислим да би отишли негде на палачинке или на неку другу омиљену храну и уживали.
Мислим да то никад нећу знати. Ово нису ситнице и наљутила бих се када би моје време истекло, а да при томе нисам урадила све што волим или да сам себи нешто ускраћивала.
Била сам бесна што се никад нисам јавила неким људима, мислећи да има времена.
Била сам љута што чешће родитељима, деци и мужу нисам говорила колико их волим.
Драга моја, ових дана се својски трудим да не одлажем било шта што ми може ставити осмех на лице и сјај у живот. Сваки дан је посебан. Сваки минут, сваки дах је поклон.
Живот не може бити стална забава, али док смо овде, можемо плесати!
Преузмите андроид апликацију.
