Odlazak u pozorište je za mene i moju porodicu oduvek bio nekako svečani momenat.
Sećam se… pozorišna scena jedno je od retkih mesta koje je uspelo da učine da vidim svog oca van radnog odela i mogu vam reći da su to zaista retke uspomene, a baš zbog toga su i vredne.
Majka me je od malena učila da je za damu veoma važno da posećuje ovu ustanovu i još tako mladoj stvorila mi je sliku da velike stepenice na kojima skejteri decenijama unazad krše svoje noge i ruke, vode ka nekom kulturnijem svetu.
Ukoliko bismo ga zimi posećivale, mama je za pozorište oblačila najotmeniju bundu koju ima u ormanu, dok je meni birala najlepšu haljinicu koju sam imala.
Uputile bismo se ka pozorištu već unapred znajući šta ćemo gledati a meni je tako maloj jedino bitno bilo da između činova ima dovoljno pauza jer sam kao dete imala prilično kratkotrajnu pažnju. Kasnije, kada odrasteš činove gutaš kao gladan, a duge pauze te samo unervoze.
Pre nego što bismo odlučile da nešto pogledamo, dobro smo se informisale o predstavama koje se daju i glumcima koji će igrati u istima, a posebnu pažnju nam je privlačilo kada u određenoj predstavi igra neko koga poznajemo.
Onda bismo, gledajući predstavu, šuškale i tiho udeljivale komplimente koliko smo oduševljene nečijom glumom, a posebno zadovoljstvo bi nam pričinjavala činjenica da je taj uspešan glumac ili glumica zapravo osoba sa kojom često umemo da proćaskamo na putu do prodavnice.
Tako vam je to u Novom Sadu, volimo da se ponosimo i naglasimo da je neko NAŠ komšija, NAŠ poznanik, ili na kraju krajeva NAŠ sugrađan.
Posećivati pozorište za Novosađane oduvek je bila stvar prestiža. Kada sam bila mala naši roditelji su izuzetno pazili da nam vanškolske aktivnosti kojima se bavimo u nekoj budućnosti budu od koristi, pa smo se tako pored raznih sportića upisivali i na dramske sekcije.
Zbog tih zdravih temelja koji su nam postavljeni od malih nogu, verujem da je naš grad skriveni biser kulture u odnosu na bilo koji drugi grad u Srbiji, zbog čega je na kraju krajeva i izabran za Evropsku prestonicu kulture.
Danas kič i šund obiluje u svim sverama stvaranja od kojih nisu spašeni ni spisateljstvo, ni muzika, ni film, a čini se da jedino ustanova kao što je Srpkso narodno pozorište i dalje stojički brani ono što smo nekada nazivali umetnošću.
Karte za predstave nisu jeftine i obično vam je potrebno oko 1000 dinara koje ćete izdvojiti za ovo zadovoljstvo, ali za one prave zaljubljenike u dramsku umetnost izdvajanje novca za neki igrani komad ne predstavlja problem, jer kako kažu troše i na veće gluposti.
Često dok u večernjim časovima prolazite pored nekog od novosadskih pozorišta, a pogotvo pored Srpskog narodnog, možete videti gužvu sređenih i nasmejanih ljudi koji su, ili izašli da puše u pauzi od činova, ili čekaju da počne da igra neka od dugoočekivanih predstava.
Te iste ljude sledeći put pogledajte drugačijim pogledom, jer su upravo oni čuvari kulture u našem gradu…
Ne biste ni verovali koliko emocija, porodičnih priča i urezanih sećanja nosi odgovor kada upitate jednog Novosađanina ili Novosađanku: Šta za njih predstavlja odlazak u pozorište?
D.U.
Preuzmite androidaplikaciju.
