Одлазак у позориште је за мене и моју породицу одувек био некако свечани моменат.
Сећам се… позоришна сцена једно је од ретких места које је успело да учине да видим свог оца ван радног одела и могу вам рећи да су то заиста ретке успомене, а баш због тога су и вредне.
Мајка ме је од малена учила да је за даму веома важно да посећује ову установу и још тако младој створила ми је слику да велике степенице на којима скејтери деценијама уназад крше своје ноге и руке, воде ка неком културнијем свету.
Уколико бисмо га зими посећивале, мама је за позориште облачила најотменију бунду коју има у орману, док је мени бирала најлепшу хаљиницу коју сам имала.
Упутиле бисмо се ка позоришту већ унапред знајући шта ћемо гледати а мени је тако малој једино битно било да између чинова има довољно пауза јер сам као дете имала прилично краткотрајну пажњу. Касније, када одрастеш чинове гуташ као гладан, а дуге паузе те само унервозе.
Пре него што бисмо одлучиле да нешто погледамо, добро смо се информисале о представама које се дају и глумцима који ће играти у истима, а посебну пажњу нам је привлачило када у одређеној представи игра неко кога познајемо.
Онда бисмо, гледајући представу, шушкале и тихо удељивале комплименте колико смо одушевљене нечијом глумом, а посебно задовољство би нам причињавала чињеница да је тај успешан глумац или глумица заправо особа са којом често умемо да проћаскамо на путу до продавнице.
Тако вам је то у Новом Саду, волимо да се поносимо и нагласимо да је неко НАШ комшија, НАШ познаник, или на крају крајева НАШ суграђан.
Посећивати позориште за Новосађане одувек је била ствар престижа. Када сам била мала наши родитељи су изузетно пазили да нам ваншколске активности којима се бавимо у некој будућности буду од користи, па смо се тако поред разних спортића уписивали и на драмске секције.
Због тих здравих темеља који су нам постављени од малих ногу, верујем да је наш град скривени бисер културе у односу на било који други град у Србији, због чега је на крају крајева и изабран за Европску престоницу културе.
Данас кич и шунд обилује у свим сверама стварања од којих нису спашени ни списатељство, ни музика, ни филм, а чини се да једино установа као што је Српксо народно позориште и даље стојички брани оно што смо некада називали уметношћу.
Карте за представе нису јефтине и обично вам је потребно око 1000 динара које ћете издвојити за ово задовољство, али за оне праве заљубљенике у драмску уметност издвајање новца за неки играни комад не представља проблем, јер како кажу троше и на веће глупости.
Често док у вечерњим часовима пролазите поред неког од новосадских позоришта, а поготво поред Српског народног, можете видети гужву сређених и насмејаних људи који су, или изашли да пуше у паузи од чинова, или чекају да почне да игра нека од дугоочекиваних представа.
Те исте људе следећи пут погледајте другачијим погледом, јер су управо они чувари културе у нашем граду…
Не бисте ни веровали колико емоција, породичних прича и урезаних сећања носи одговор када упитате једног Новосађанина или Новосађанку: Шта за њих представља одлазак у позориште?
Д.У.
Преузмите андроид апликацију.
