Pre dolaska na vlast, još tokom opozicionog delovanja, Aljbin Kurti je izgradio imidž beskompromisnog borca za albanske nacionalne interese. Kurti je političar koji ne beži od toga da istakne da mu je cilj stvaranje Velike Albanije i da je ujedinjenje Kosova i Metohije sa Republikom Albanijom neminovnost.
Kako te njegove želje ne bi ostale samo parole, Kurti je čak formirao i ispostavu svoje partije u Albaniji. Doduše, treba istaći da su njeni rezultati minorni i da nije uspela zabeležiti iole značajniji rezultat na tamošnjim parlamentarnim izborima, ali to je tek početak.
Vođa pokreta „Samoopredeljenje“ od svojih ideala neće odustati, a velikoalbanska nacionalna politika, njegovim dolaskom na vlast u Prištini, samo će gubiti tu iole prikrivenu formu.
Nije tajna da i drugi albanski lideri sa prostora južne srpske pokrajne razmišljaju identično kao i Kurti, ali za razliku od njega oni su se trudili da svoje velikodržavne aspiracije bar delimično prikriju.
Držeći se svoje ključne strategije, bazirane na velikoalbanskoj ideji, Kurti nikada nije imao previše razumevanja za dijalog između Beograda i Prištine. Tokom njegovog skoro šestomesečnog premijerskog mandata, u prvoj polovini 2020. godine, to je postalo i više nego očigledno.
Šef privremenih institucija u Prištini tada je jasno poslao poruku da za njega pregovori sa Beogradom nisu prioritet i da Albanci nemaju razloga za žurbu, bar kada je taj proces u pitanju.
Naime, Kurti stoji na stanovištu da vreme radi za Albance i da će velike sile vremenom shvatiti, da ukoliko Beograd ne prizna Kosmet kao nezavisnu državu, ujedinjenje sa Albanijom ostaje jedina opcija. Time bi se obezbedilo rešenje ključnog problema kosmetskih Albanaca, bez koga takozvano „nezavisno Kosovo“ nikada neće postati država u punom kapacitetu, a to je mesto u Ujedinjenim nacijama.
Činjenica je da bez priznanja Srbije, a pogotovo ruskog i kineskog amina u Savetu bezbednosti, kosovski Albanci nemaju šta da traže u UN. Međutim, priključenjem Albaniji, koja kao nezavisna i međunarodno priznata država ima mesto u UN, taj problem bi bio rešen. Osim toga, vekovni san Albanaca, proklamovan još 1878. godine od strane Prizrenske lige, o jedinstvenoj nacionalnoj državi time bi konačno bio realizovan.
Međutim, ni EU ni SAD za sada ne pokazuju nameru da taj velikoalbanski projekat podrže.
Jave se povremeno pojedini glasovi, koji govore u pravcu toga da ni takav scenario ne treba u potpunosti isključiti, mada oni mahom imaju nezvanični ili poluzvanični karakter.
Odnosno, takve poruke pre možemo čitati kao pritiske na Srbiju, da bude „kooperativnija“ i popustljivija u pregovorima, nego kao jasnu podršku Kurtijevoj politici.
Uostalom, EU je imenovanjem Miroslava Lajčaka za specijalnog posrednika u pregovaračkom procesu između Beograda i Prištine zauzela decidan stav, da od dijaloga neće odustati i da od Kurtija očekuje puno učešće u istom.
Insistiranjem da kosmetski premijer direktno predvodi Albance u razgovoru sa srpskom stranom EU je Kurtija dovela u krajnje nezavidnu političku situaciju.
Popularnost, kako njega tako i njegove stranke, u dobroj meri je narasla zbog suprotstavljanja dijalogu sa Beogradom.
Samim tim, svaki njegov odlazak u Brisel, neminovno će obarati Kurtijev rejting. Kurti je praktično postao žrtva sopstvenog narativa, koji je godinama kreirao u albanskoj javnosti, a to je da su razgovori sa Beogradom izdaja nacionalnih interesa. Nije bilo teško takve parole plasirati kada se nalazio u opoziciji, ali onog momenta kada je došao na vlast sve to mu se vratilo kao bumerang.
Sa druge strane Kurti u tim pregovorima mora da učestvuje, jer je to zahtev njegovih zapadnih mentora, kreatora i zaštitnika projekta „nezavisnog Kosova“. Sukob sa njima za sve albanske političare na Kosovu i Metohiji, pa i samog Kurtija, nije opcija. Ustalom, sadašnji kosmetski premijer je na sopstvenoj koži osetio šta donosi protivljenje „zapadnim saveznicima“.
Kada je prošle godine odbio da nastavi razgovore sa Beogradom, njegova vlada je oborena i to direktnim uticajem tadašnjeg specijalnog izaslanika američkog predsednika za pitanje Kosmeta, Ričarda Grenela, i američkog ambasadora u Prištini, Filipa Kosneta.
Samim tim, Kurtijeva strategija u narednom periodu očitovaće se u pojačavanju nacionalne retorike, ne bi li u sopstvenoj javnosti očuvao sliku neprikosnovenog nacionalnog vođe. Odnosno, pokušaće izlivom nacionalizma zaseniti činjenicu da je izašao u susret EU i SAD i da je on taj, koji nastavlja dijalog sa Beogradom.
Istovremeno, možemo očekivati njegovo krajnje beskompromisno držanje tokom pregovaračkog procesa, jer samo tako on može istovremeno čuvati svoj rejting, ali i udovoljiti zahtevima svojih zapadnih mentora. Neminovno, to će pregovarački proces ponovo paralisati.
Međutim, usporavanje pregovora, njihovo odlaganje ili u najboljem slučaju njihova potpuna propast su nešto što Kurti istinski želi. Jer, za njega je to jedini način da strateški plan o stvaranju Velike Albanije bude ostvaren. Pitanje je samo koliko će biti uspešan u sprovođenju te taktike, odnosno da li će Zapad imati strpljenja za njegove opstrukcije i sabotaže pregovaračkog procesa.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju
