Sedam decenija od velike brodske tragedije u kojoj je na ušću Save u Dunav reka odnela više od 100 života, navršeno je u petak, a jedan od tada i sada retkih preživelih penzionisani profesor Zemunske gimnazije Mihailo Grkinić (90) kaže da mu sećanja na naš „Titanik“, na tu kako neki ocenjuju, najveću rečnu nesreću u istoriji Balkana, ni vreme nije izbrisalo.
Jedan od preživelih 28 putnika, tada student geografije, za Tanjug kaže da i danas pamti detalje nesreće i ljudske sudbine i stradalih i preživelih kao i ono što su tada „Politika“ i „Borba“ pisali o toj najtežoj nesreći na srpskim rekama ikada – o potonuću broda „Niš“, koji je saobraćao na redovnoj rečnoj liniji Beograd-Zemun.
Dodaje da i danas žali što nikada nije postavljena ploča koja će podsećati na taj 9. septembar 1952. kada je za samo nekoliko minuta na rečnom dnu završilo 55 ljudi i dece, a još toliko ih se udavilo i što već ovu veliku godišnjicu niko nije obeležio, kao uvek do sada, kada su preživeli u Savu puštali venac sa 130 sveća.
„Česi su na maloj reci gde se udavilo desetak meštana postavili spomen tablu, oni pamte tragedije“, rekao je Grkinić i izrazio žaljenje što je kod nas nadjačala kultura zaboravljanja.
Koliko su okolnosti bile teške, kaže, govori i činjenica da takvo nevreme nikada više nije video i to što je nesreća pokazala da je ni najiskusniji nisu preživeli.
U nesreći su tako, kako dodaje, stradali i Vera Erdeljan prvak Srbije u plivanju, ali i i kapetan duge plovidbe Tomašić, koji je prošao sva svetska mora – isplivao je, ali mu je na obali kod Nebojšine kule otkazalo srce.
Istraga je pokazala da je razlog nesreće viša sila i neverovatan splet okolnosti. Govorilo se i da je težište broda pomereno pri zameni parne mašine znatno lakšim dizel motorom, kao i da je na mestu nesreće korito produbljavano, što je bio jedan od razloga za rečni vrtlog.
Preuzmite android aplikaciju.
