Седам деценија од велике бродске трагедије у којој је на ушћу Саве у Дунав река однела више од 100 живота, навршено је у петак, а један од тада и сада ретких преживелих пензионисани професор Земунске гимназије Михаило Гркинић (90) каже да му сећања на наш „Титаник“, на ту како неки оцењују, највећу речну несрећу у историји Балкана, ни време није избрисало.
Један од преживелих 28 путника, тада студент географије, за Танјуг каже да и данас памти детаље несреће и људске судбине и страдалих и преживелих као и оно што су тада „Политика“ и „Борба“ писали о тој најтежој несрећи на српским рекама икада – о потонућу брода „Ниш“, који је саобраћао на редовној речној линији Београд-Земун.
Додаје да и данас жали што никада није постављена плоча која ће подсећати на тај 9. септембар 1952. када је за само неколико минута на речном дну завршило 55 људи и деце, а још толико их се удавило и што већ ову велику годишњицу нико није обележио, као увек до сада, када су преживели у Саву пуштали венац са 130 свећа.
„Чеси су на малој реци где се удавило десетак мештана поставили спомен таблу, они памте трагедије“, рекао је Гркинић и изразио жаљење што је код нас надјачала култура заборављања.
Колико су околности биле тешке, каже, говори и чињеница да такво невреме никада више није видео и то што је несрећа показала да је ни најискуснији нису преживели.
У несрећи су тако, како додаје, страдали и Вера Ердељан првак Србије у пливању, али и и капетан дуге пловидбе Томашић, који је прошао сва светска мора – испливао је, али му је на обали код Небојшине куле отказало срце.
Истрага је показала да је разлог несреће виша сила и невероватан сплет околности. Говорило се и да је тежиште брода померено при замени парне машине знатно лакшим дизел мотором, као и да је на месту несреће корито продубљавано, што је био један од разлога за речни вртлог.
Преузмите андроид апликацију.
