Od momenta kada je „petorka“ posetila Beograd i kada je srpski predsednik Aleksandar Vučić, uz određene rezerve, prihvatio Šolc-Makronov plan kao osnov za dalje pregovore, srpska javnost se podelila. Sa jedne strana stoje oni koji traže da se ta evropska inicijativa, podržana i od strane SAD-a, kategorički odbaci, kao protivna srpskim nacionalnim interesima. Nasuprot njih nalaze se oni koji u tom planu vide konačno rešenje. Samim tim, otvara se pitanje karaktera tog nemačko-francuskog predloga i ispravnosti odluke da on bude prihvaćen?
Na prvom mestu treba istaći da Šolc-Makronov plan nije konačno rešenje za kosmetski Gordijev čvor i da on sam po sebi predstavlja tek okvir u kome će se voditi dalji pregovarački proces. Upravo ta činjenica u startu pobija sve tvrdnje dela naše javnosti o tome da se radi o nekakvoj izdaji nacionalnih interesa. Jer, nikakav plan nije potpisan već je usmeno prihvaćeno da se pomenuti nemačko-francuski predlog koristi kao osnova za dalje razgovore.
Samim tim i navodna tačka plana, kažem navodna pošto plan nikad nije zvanično objavljen, koja govori o ne protivljenju Srbije ulasku Prištine u sve međunarodne institucije, je podložna diskusiji i ne znači da je automatski prihvaćena.
Kao što po automatizmu nije prihvaćen ni bilo koji drugi sporan deo tog sporazuma. Suštinski, načelnim prihvatanjem ovog pregovaračkog okvira Srbiji nije oduzeto pravo da traži izmenu bilo kog njegovog dela, pa čak ni to da ga u celosti odbaci, ukoliko njegov završni tekst ne bude u skladu sa srpskim interesima.
Sagledamo li sve pomenute činjenice ne možemo, a da ne postavimo pitanje, zašto bi onda neko uopšte zastupao ideju da vlast u Beogradu ovaj okvirni predlog treba pod svaku cenu da odbije. Pogotovo kada se zna da će Srbija zbog toga snositi značajne ekonomske posledice, što uostalom protagonisti sporazuma nisu ni krili.
Odgovor možemo pronaći u tome što bar deo naše političke elite vidi šansu da na ovom pitanju ubere neki politički poen i predstavi se kao činilac koji beskompromisno čuva srpske nacionalne interese.
Naravno da to govori o nezrelosti tih političkih organizacija i pojedinaca koji se očigledno ni po ovom, za narod i državu, najvažnijem nacionalnom pitanju ne mogu izdići iznad dnevne politike.
Doduše, svakako ima i onih koji, bez skrivenih političkih motiva, odbacuju Šolc-Makronov plan i smatraju ga izrazito štetnim po nacionalne interese. Naravno da ovaj predlog nije savršen pa čak ni povoljan za Srbiju. Uostalom sastavljali su ga oni koji Kosmet smatraju nezavisnim, tako da je teško i mogao biti drugačiji. Međutim, tu se vraćamo na činjenicu da je on samo okvir za pregovore, a ne konačan tekst i da se svakako može menjati, tako da ga, s obzirom na posledice, ne treba preventivno odbacivati.
Eventualni sporazum Beograda i Prištine bio bi moguć jedino ukoliko bi uvažio minimum interesa i Srba i Albanaca. Tačnije, bio bi izvodljiv ako bi se formulisao tako da pitanje statusa i jedni i drugi mogli tumačiti na različite načine.
Pošto, taj krajnje desni spektar srpske javnosti ne prihvata bilo kakva rešenja koje može biti bazirano na različitom tumačenju i pošto je za njih sve što ne podrazumevao povratka Kosmeta pod puni suverenitet Srbije neprihvatljivo, naravno da im je i sam Šolc–Makronov predlog izlišan, pa čak i samo kao okvir za dijalog.
Nema sumnje da nas isključivost i nespremnost na kompromise vodi u produbljivanje krize i nove sukobe, što bi za Srbiju bilo pogubno.
U sadašnjim i više nego zaoštrenim međunarodnim okolnostima u trenutku kada smo okruženi i ekonomski zavisni od država koje prihvataju albansko, a ne naše stanovište, svaka konfrontacija nesumnjivo bi bila štetna za Srbiju. Upravo u toj činjenici leži suština prihvatljivosti nemačko-francuskog plana. Sam po sebi, on je daleko od idealnog. Međutim, nudeći rešenje, ali ga ne namećući, on otvara put za dalje razgovore i prebacuje pritisak u albansko dvorište.
Nakon odluke Beograda da prihvati Šolc-Makronov predlog kao osnov za dalje pregovore, Kurti se nalazi pod snažnim pritiskom da realizuje ZSO.
Pošto je to pitanje od koga zavisi njegova politička karijera, i pošto je do sada pred svojim biračima bio isključiv u stavu da to neće dozvoliti, Kurti se nalazi pred sudbinskom dilemom. Prevariti birače i izaći u susret Zapadu i time rizikovati svoju političku karijeru ili se časno povući i ići na nove izbore.
U svakom slučaju Kurti je na potezu. Ukoliko odbije da formira ZSO slede nam meseci čekanja da se završi novi izborni proces na Kosmetu, pa tek onda mukotrpni pregovori oko ZSO, da bi se uopšte došlo do dijaloga oko nemačko-francuskog plana. Odnosno, ako Kurti prihvati formiranje ZSO, sleduju nam teški i verujem dugi pregovori oko njenih nadležnosti, pa tek onda oko Šolc-Makronovog plana.
U svakom slučaju prihvatanjem ovog okvira za pregovore Srbija nije ništa izgubila, a kupila je vreme. Pa ukoliko na kraju, na bazi nemačko-francuskog predloga, ne bude moguć kompromis bar ćemo znati da smo iscrpeli svaku drugu mogućnost i da smo konfrontaciju odložili za neko drugo, možda povoljnije vreme. Upravo zato Šolc-Makronov plan je prihvatljiv!
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
