Украјинска криза последњих недеља, па и месеци привлачи ванредну пажњу светске јавности. Питања, хоће ли бити рата између Русије и Украјине и како би се у том сукобу поставиле САД и НАТО постала су круцијалне теме у готово свим медијима који се иоле баве међународном политиком.
Међутим, у том компликованом односа НАТО-а и Русије оно што је најважније за Србију, као и друге земље у нашем региону, јесте одговор на питање: како се та криза на истоку Европе може одразити на Балкан?
Пошто је у својој суштини сукоб око Украјине дубоко повезан са једним од најважнијих геополитичких питања, будућност односа Русије и Запада, можемо закључити да од начина решавања тог глобалног изазова зависи стабилност целе Европе, па самим тим и нашег региона.
Чини се да смо данас сведоци покушаја Русије и САД-а да пронађу модел за мирну коегзистенцију. Односно, да на један дужи период стабилизују своје билатералне односе, како би се позабавили приоритетним питањима. За Американце то је сузбијање утицаја Кине, а за Русију укидање санкција наметнутих од стране Запада, које свакако успоравају њен економски развој.
Током тих напетих преговора, очигледно да и једна и друга страна оштро бране своје позиције. Тензије се, самим тим, подижу до усијања, што се уосталом манифестује кроз медијску хистерију и учестало помињање рата.
Наравно, то не значи да ће се ситуација аутоматски развијати у том трагичном смеру оружаног обрачуна. Шта више, очигледно да и једни и други превасходно теже договору. Питање је само, колико су спремни на уступке и хоће ли то бити довољна да се постигне неки компромис.
За Србију је од највећег интереса да се ситуација око Украјине даље не компликује. Тачније, да тензије спласну и да се свака могућност оружаног обрачуна одбаци. У противном, уколико будемо сведоци ескалације сукоба то ће се неминовно негативно одразити на наш регион. И то не само у политичком, већ и економском смислу.
Србија би, као и остатак Европе, трпела тешке економске последице услед енрегетске кризе, која би у случају ескалације сукоба у Украјини неминовно постала драматична.
Већ сада смо сведоци великих осцилација цена енергената, тако да лако можемо претпоставити како би се ситуација развијала у случају избијања рата.
Нови велики скок цена гаса и нафте сасвим извесно узроковао би повећање трошкова производње. Готово све намирнице, па и оне од којих зависи сама егзинстенција грађана, неминовно би поскупеле. Следствено томе, животни стандард у Европи доживео би значајан пад, што би на концу изазвало друштвене потресе и то практично у свим државама Старог континента.
На Балкану, економски свакако слабије развијеном од земаља Западне Европе, последице кризе још снажније би се манифестовале.
Незадовољство грађана и тензије у друштву, узроковани економским неприликам, тешко би се могли избећи. Многе владе у региону, у таквим околностима, посегнуле би за сада већ традиционалним средством решавања проблема. Подстицањем национализма и генерисањем међуетничких тензија. Нажалост, колико трагичне и далекосежне последице таква неодговорна политика може оставити већ смо имали прилике да сагледамо.
Са друге стране не смемо занемарити ни утицај спољњег фактора, који је иначе свеприсутан у нашем региону. Наиме, у случају ескалације кризе у Украјни уплив великих сила на Балкану додатно би добио на интезитету.
Пошто су САД и Русија добро позициониране на Југоистоку Европе, паралелно са јачањем њиховог сукоба око Украјине појачавала би се и њихова борба за превласт у нашим регионом.
Уосталом, слична или иста судбина задесила би и све друге геостратешки значајне просторе где се интереси тих моћних сила преплићу.
Србија би се сасвим извесно суочила са одлучним захтевом Запада да напусти своју политику неутралности и коначно се сврста уз НАТО. Истовремено следио би снажан притисак из Кремља, да званични Београд задржи садашње спољнополитичке курс. И више је него очигледно да би то погоршало нашу позицију на међународно плану и натерало нас да се крећемо по „ивици ножа“. Сваки дан продужавања сукоба на релацији Москва – Вашингтон за нас би неминовно представљао посебан изазов.
У таквим околностима, појачаних регионалних тензија, помешаних са негативним спољним утицајима и тешким унутрашњим социо – економским приликама, сачувати присебност и доносити одлуке хладне главе захтевало би изузетну политичку умешност. Па ипак, чак и да урадимо све што је до нас, опет сви адути не би били у нашим рукама.
Мир и стабилност Балкана и даље би зависили не само од Србије, већ и од наших суседа. Тачније, од њихове способности да на прави начин одговоре на једну такву кризу.
Управо зато, пошто није све у нашим рукама и никако не можемо да утичемо на велике силе, остаје нам само да се надамо да ће разум победити.
Односно, да ће Бела кућа и Кремљ наћи заједнички језик и избећи продубљивање кризе. Тиме би и тај „мрачни сценарио“, о коме сам говорио, остао само потенцијална опасност за Западни Балкан.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
