Poslednja politička kriza izazvana oko Tajvana otvorila je mnoga pitanja, a među njima i jedno posebno zanimljivo. Možemo li očekivati da u budućnosti Tajvan postane „nova Ukrajina“, odnosno, da bude oružje SAD-a u borbi protiv NR Kine. Odgovor na to pitanje zahteva analizu političkih prilika na Tajvanu, ali i stavova tamošnje političke elite prema vlastima u Pekingu.
Važno je napomenuti da trenutno na Tajvanu dominiraju dve političke partije koje sa svojim saveznicima čine takozvane Pan-plavu i Pan-zelenu koaliciju.
Trenutno vladajuća Pan-zelena koalicija predvođena je Demokratskom progresivnom partijom (DPP), koja ima više od trideset godina tradicije i jedna je od najmoćnijih stranaka na Tajvanu. Cilj ove partije je nezavisnost i puno međunarodno priznanje Tajvana.
Međutim, pošto bi proglašenje nezavisnosti isprovociralo vojnu intervenciju NR Kine, rukovodstvo DPP-a se zalaže za očuvanje „statusa kvo“. Odnosno, zauzeli su stav da je Tajvan suštinski suverena država i da ne postoji potreba za formalnim proglašenjem nezavisnosti.
Sa druge strane Pan-plavu koaliciju predvodi Kineska nacionalistička partija (Kuomitang), koja postoji više od stotinu godina, i čiji lider Čang Kajšek je 1949. godine, povlačeći se pred komunistima, dospeo na Tajvan. Upravo je on na tom ostrvu osnovao danas nepriznatu Republiku Kinu.
Koumitang i Čang Kajšek su sebe smatrali predstavnicima legalne Kine, a komuniste u Pekingu uzurpatorima. Čak su vlasti u Tajpeju do sedamdesetih godina prošlog veka tako i tretirane u međunarodnoj zajednici. Vremenom ta anomalija bila ispravljena, a vlasti u Pekingu dobile su status jedinih i legalnih predstavnika Kine.
Ipak, Kuomitang i dalje insistira na ideji jedne i jedinstvene Kine, ali ujedinjene pod njihovim uslovima. Zato je za vlasti u Pekingu Kuomitang danas čak prihvatljiviji od separatizmu sklonog DPP-a.
Međutim, ono što jeste činjenica da ni jedna ni druga, od dve dominantne političke opcije na ostrvu, nije zainteresovana za ratno rešenje Tajvanskog pitanja. Odnosno, DPP kao i Kuomitang zagovaraju očuvanje trenutnog stanja.
Kada na sve to dodamo želju Kine za mirnom reintegracijom Tajvana, onda nam stvari postaju potpuno jasne. Ni u Pekingu, ali ni u Tajpeju ne postoji želja za eskalacijom sukoba. Međutim, činjenica je da nije sve isključivo u njihovim rukama i da kompletnu sliku problematike Tajvanskg pitanja dobijamo tek kada u celu priču uključimo SAD.
Nije tajna da su SAD NR Kinu definisale kao najvećeg rivala u borbi za dominacijom u svetu. Samim tim, postavlja se pitanje, koliko su obaveštajno-bezbednosne strukture SAD sposobne da, po „ukrajinskom scenariju“, iskoriste Tajvan za obuzdavanje narastajuće moći Kine?
Suštinski, bez obzira na nesporan i snažan uticaj SAD na Tajvanu, deluje da je instrumentalizacija tamošnje političke elite od strane „jastrebova u Vašingtonu“ malo verovatna opcija.
Naime, sadašnje političke strukture u Kijevu preuzele su vlast 2014. godine i to na krilima državnog udara podržanog od političkog Zapada. Samim tim, za razliku od tajvanskih političkih struktura, koje imaju višedecenijsku tradiciju, ukrajinska „nova“ politička elita bila je neutemeljena i maksimalno podložna uplivima spolja.
Naročito su se vlastodršci u Kijevu pokazali slabim na uticaje iz onih centara moći koji su direktno podržali dešavanja na kijevskom Majdanu 2014. godine.
Zbog svega navedenog možemo zaključiti da je „ukrajinski scenario“ na Tajvanu teško izvodljiv. Naravno, to ne znači da je sukob oko tog ostrva isključen. Naprotiv! Eskalacija Tajvanske krize je sasvim izvesna, ali pre kao posledica direktnog sukoba Kine i SAD, koji bi se lomio preko Tajvana, a ne zbog neke eventualne instrumentalizacije vlasti u Tajpeju.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
