Република Мали је држава на западу Северне Африке са популацијом нешто мањом од 20 милиона становника, махом муслиманске вероисповести.
По површини то је двадесет и трећа земља света, слабо економски развијена и годинама суочена са унутрашњим политичким превирањима па и оружаним обрачунима.
Мали је од краја XIX века био француска колонија да би 1960. године прогласио пуну независност. Од тада до данас нестабилност је нешто што најбоље карактерише политичке прилике у тој земљи. Присутност различитих исламистичких групација, повезаних са Ал Каидом и Исламском државом, узрочник су грађанског рата који је однео хиљаде живота. Иначе, екстремистичке снаге успеле су да успоставе контролу над слабије насељеним северним делом земље.
Поједини војни кругови у Малију, маја 2021. године, предвођени пуковником Асимием Гоитом извршили су пуч, и успоставили су владавину војне хунте.
Иако је под притиском међународне заједнице Гоита обећао да је то само привремено решење и да ће почетком 2022. године омогућити одржавање демократских избора у земљи то се ипак није десило. Садашњи привремени председник Малија је, због безбедносних изазова, одлучио да изборе одложи за 2026. годину.
Француска, која је уз подршку Немачке и војно присутна у Малију, осудила је овакву одлуку тамошњих власти. Све чешће се помиње и повлачење Европљана из ове афричке земље, а што је отворило питање ко ће попунити тако настао вакум.
Наиме, извесно је да се Мали сам не може изборити са исламским екстремистички фракцијама. Заштита Европљана, самим тим, била им је неопходна.
Међутим, та заштита превасходно се манифестовала кроз материјалну помоћи као и обучавање оружани снага Малија. Односно имала је индиректан карактер, док је одлучне војна подршка изостала.
Пошто помоћ из Француске и Немачке није била довољна да се екстремисти поразе, а председнику Гоити очигледно смета инсистирање Европљана на изборима, лидер Малија определио се да пронађе подршку на другој страни. Тачније, у ту земљу пристигли су руски плаћеници из компаније Вагнер, коју многи западни медији повезују са деловањем руских обавештајно – безбедносних структура. Односно, једноставно речено и без увијања, та приватна војска сматра се продуженом руком руске тајне службе.
Вагнероваци тренутно не само да обучавају оружане снаге Малија већ су се укључили у директну борбу против побуњеника.
Свакако да је оваквим развојем ситуације створена нова геополитичка реалност. Француски економско-политички примат у Западној Африци, иначе последица наслеђа из колонијалног времена, сада се суочава са новим изазовом. Све јачим присуством Русије.
Очигледно да је Кремљ заинтересован за ширење свог геополитичког утицаја и у овом делу света. Како због одређене економске користи, коју би свакако могли остварити кроз савезништво са владом у Малију, тако и због добијања још једног адута у тренутним преговорима са Западом о новој геополитичкој архитектури у Европи.
Управо је постојећа ситуација у Малију добар показатељ политичке и војне немоћи ЕУ. Без јединствене безбедносне и спољне политике ни једна европска земља неће сачувати своју доминантну позицију у судару са Кином, САД-ом или Русијом.
Чак ни у државама где су деценијама уназад економски и политички доминирале, као што је Француска у Малију. Од старе славе се не живи, а неспорна је чињеница да су француске трупе у ту земљу дошле пре скоро десет година и за сво то време, иако су имале одрешене руке, нису оствариле победу над исламистима.
Самим тим, можемо закључити да је становништво те сиромашне земље имало и превише стрпљења за Европљане. Поверење је прокоцкано, а пучистичка влада је урадила једино што јој је преостало. Дала је шансу Русији.
Уколико Руси покажу одлучност и обезбеде победу владиним снагама над екстремистима, а сва је прилика да хоће, додатно ће ојачати свој утицај у том делу света.
Позиције Европљана и генерално Запада тиме ће бити ослабљене.
Слично, као и у случају америчког повлачења из Авганистана, био би то много више морални него било какав други пораз Запада. Међутим, свакако би био болан и са далекосежним последицама, које би се пре свега одразиле на слабљење ауторитета Француске, Европе и политичког Запада на глобалном нивоу.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
