Зимске олимпијске игре у Кини званично су започеле у петак 4. фебруара 2022. године. Сама манифестација свечаног отварања на стадиону Птичије гнездо у Пекингу била је импресивна, што се негде и очекивало.
Међутим, пословично добра кинеска организованост и спектакуларност свечане церемоније, чак и условима пандемије вируса Ковид 19, чини ми се да су остали у сенци политичких интрига. Тачније, дипломатског бојкота за који су се поједине државе одлучиле како би на тај начин исказале протест против одређених политичких одлука НР Кине.
Као разлог за такав став „бојкоташи“ су навели репресалије на Тибету и у Хонгконгу, геноцид над ујгурском етничком заједницом, агресивну политику Кине према Тајвану, итд.
Група држава која се одлучила да у Пекинг пошаље само своје спортисте, али не и дипломатске представнике, предвођена је САД-ом. Између осталих, ту су Британија и Аустралија, земље АУКУС-а, англосаксонског политичког савеза формираног са циљем да буду ударна песница Америке у сузбијању нарастајуће моћи Кине.
Нема сумње да је одлука појединих западних држава о бојкоту ЗОИ део америчке стратегије сузбијања утицаја Кине и да је изазвала одређене последице.
Пре свега узроковала је дозу непријатности када говоримо о домаћину, али чини ми се ништа више од тога. Спортски део манифестације није доведен у питање, а политичке последице по Кину могу се свести тек на негативни публицитет у западним медијима, са чим се НР Кина и овако суочава.
Међутим, оно што је за званичном Пекингу много важније од западног бојкота јесте долазак руског председника Владимира Путина на отварање ЗОИ.
Русија је земља са којом Кина планира да гради стратешко партнерство, а што је и потврђено заједничком изјавом два лидера након скоро трочасовног састанка 4. фебруара у Пекингу.
Наиме, како преносе светски медији кинески и руски лидер сагласили су се да ће заједнички деловати у правцу сузбијања страног мешања у унутрашње ствари суверених земаља. Такође, да ће јачати улогу Шангајске организације за сарадњу у међународној политици. Оба председника успротивила су се даљем ширењу НАТО-а, чиме је Путинова иницијатива о спречавању експанзије ове западне алијансе на Исток добила пуну подршку званичног Пекинга.
Додамо ли на то и сагласност Путина и Си Ђипинга око јачања економске сарадње и планове да се трговинска размена између две земље увећа за скоро 80%.
Затим, рад на повезивању и усклађивању стратешких пројеката Појас и пут и Евроазијске економске уније, тек тада у потпуности можемо сагледати значај овог сусрета. Два лидера не само што су манифестовали јединство у погледу важних геополитичких питања, већ су се изјаснили за градњу стратешког партнерства.
Суштински, Русија је на овај начин послала јасну поруку да се савезништва са Кином неће одрећи.
Какве год биле калкулације Запада и како год се завршили америчко – руски преговори око решавања међусобних спорних питања, једно је јасно. Русија неће бити део никакве коалиције усмерене против Кине. Јер, колико год да се у Кремљу прибојавају нарастајуће економске, војне и демографске снага свог азијског суседа, много више их плаши сада већ вишевековна претња са запада.
Зато, заједничку изјаву кинеског и руског председника не требамо доживљавати као Путинов покушај ојачавања позиције у преговорима које Руси и Американци тренутно воде о новој безбедносној архитектури Европе. Већ као још један искорак два моћна светска лидера ка изградњи мултиполарног света.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
