У претходном блогу говорио сам о значају писма које је Светозар Маровић упутио Милу Ђукановићу 12. априла, а у коме га јасно и конкретно оптужује за учешће у криминалним и корупционашким аферама.
Овај пут позабавићемо се Миловим одговором на те оптужбе, у светлу актуелних дешавања у Црној Гори.
Прочитамо ли Ђукановићев одговор Маровићу уочићемо да на самом почетку наглашава како је на новинарско питање, о одлуци САД да Маровића стави на „црну листу“, одговорио пребацивањем фокуса на Србију. Односно, да се концентрисао на то због чега Србија Маровића још није испоручила Црној Гори, а не на то зашто САД уводе санкције његовом бившем пријатељу.
Читајући остатак Ђукановићевог одговора делује да је све након тог уводног дела мање важно. Односно, у свом даљем правдању и нападима на Маровића, црногорски председник суштински није рекао ништа ново ни есенцијално значајно. Међутим, постављајући питање на самом почетку свог одговора, да ли је у његовим речима на тој конференцији за штампу било иоле повода за тако радикалну реакцију Маровића, Ђукановић је рекао све. Односно, председник Црне Горе послао је јасну поруку Светозару Маровићу да му он више није мета и да не жели отварање новог фронта у том правцу.
Ђукановић се тренутно налази у веома деликатној политичкој позицији.
Сви локални избори у претходном периоду показали су да популарност његове партије неумитно слаби и да, следствено томе, од његовог великог политичког повратка нема ништа. Самим тим, најаве његових политичких опонената да би се ускоро могао наћи под ударом закона постају све реалније. Уосталом, хапшење Весне Меденице, Ђукановићеве десне руке у правосуђу, представља важан корак ка остварењу тог циља.
У овом тренутку, Ђукановићу најмање треба неко ко је сведок свих његових добрих и лоших, легалних и сумњивих, радњи током вишедеценијског вршења власти да се препоручује за сведока сарадника. Пошто је Маровић својим писмом то суштински урадио, задао је Ђукановићу само додатну главобољу доводећи га у још тежу позицију.
Делује да где год да се окрене Ђукановић удар у зидове. Рат у Украјини очигледно није довео до његове рехабилитације на Западу.
Обруч око председника Црне Горе, самим тим, све чвршће се стеже и делује да САД у томе играју кључну улогу. Американцима не одговара стратешка промена политике у Црној Гори, али и те како желе одлазак компромитованог Ђукановића. Зато се чини да је позадина свих ових дешавања око „Светиног писма Милу“ притисак на Ђукановића да се повуче са чела ДПС-а. Тачније, изгледа да ће Маровић бити оружје у рукама оних који би да развласте дугогодишњег црногорског господара.
САД имају свог „новог играча“ у Црној Гори, а то је Дритан Абазовић. Повлачењем Ђукановића Американци би Абазовићу могли да „испоруче“ „реформисани“ ДПС, као моћног савезника. Тиме би тековине Ђукановићеве прозападне политике биле очуване, а он лично постао би сувишан.
Питање је само где је Ђукановић у свему томе и шта би му евентуално повлачење са чела ДПС-а донело?
Мислим да је црногорски председник и те како свестан да му никакав договор ништа не гарантује након губитка власти. Шта год му сада појединци споља или из Црне Горе обећавали то ће мало вредети онда када изгуби полуге моћи. Суштински, једино што Ђукановића може заштити од болног пада су узде власти и зато их се тако грчевито држи.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
