U prethodnom blogu govorio sam o značaju pisma koje je Svetozar Marović uputio Milu Đukanoviću 12. aprila, a u kome ga jasno i konkretno optužuje za učešće u kriminalnim i korupcionaškim aferama.
Ovaj put pozabavićemo se Milovim odgovorom na te optužbe, u svetlu aktuelnih dešavanja u Crnoj Gori.
Pročitamo li Đukanovićev odgovor Maroviću uočićemo da na samom početku naglašava kako je na novinarsko pitanje, o odluci SAD da Marovića stavi na „crnu listu“, odgovorio prebacivanjem fokusa na Srbiju. Odnosno, da se koncentrisao na to zbog čega Srbija Marovića još nije isporučila Crnoj Gori, a ne na to zašto SAD uvode sankcije njegovom bivšem prijatelju.
Čitajući ostatak Đukanovićevog odgovora deluje da je sve nakon tog uvodnog dela manje važno. Odnosno, u svom daljem pravdanju i napadima na Marovića, crnogorski predsednik suštinski nije rekao ništa novo ni esencijalno značajno. Međutim, postavljajući pitanje na samom početku svog odgovora, da li je u njegovim rečima na toj konferenciji za štampu bilo iole povoda za tako radikalnu reakciju Marovića, Đukanović je rekao sve. Odnosno, predsednik Crne Gore poslao je jasnu poruku Svetozaru Maroviću da mu on više nije meta i da ne želi otvaranje novog fronta u tom pravcu.
Đukanović se trenutno nalazi u veoma delikatnoj političkoj poziciji.
Svi lokalni izbori u prethodnom periodu pokazali su da popularnost njegove partije neumitno slabi i da, sledstveno tome, od njegovog velikog političkog povratka nema ništa. Samim tim, najave njegovih političkih oponenata da bi se uskoro mogao naći pod udarom zakona postaju sve realnije. Uostalom, hapšenje Vesne Medenice, Đukanovićeve desne ruke u pravosuđu, predstavlja važan korak ka ostvarenju tog cilja.
U ovom trenutku, Đukanoviću najmanje treba neko ko je svedok svih njegovih dobrih i loših, legalnih i sumnjivih, radnji tokom višedecenijskog vršenja vlasti da se preporučuje za svedoka saradnika. Pošto je Marović svojim pismom to suštinski uradio, zadao je Đukanoviću samo dodatnu glavobolju dovodeći ga u još težu poziciju.
Deluje da gde god da se okrene Đukanović udar u zidove. Rat u Ukrajini očigledno nije doveo do njegove rehabilitacije na Zapadu.
Obruč oko predsednika Crne Gore, samim tim, sve čvršće se steže i deluje da SAD u tome igraju ključnu ulogu. Amerikancima ne odgovara strateška promena politike u Crnoj Gori, ali i te kako žele odlazak kompromitovanog Đukanovića. Zato se čini da je pozadina svih ovih dešavanja oko „Svetinog pisma Milu“ pritisak na Đukanovića da se povuče sa čela DPS-a. Tačnije, izgleda da će Marović biti oružje u rukama onih koji bi da razvlaste dugogodišnjeg crnogorskog gospodara.
SAD imaju svog „novog igrača“ u Crnoj Gori, a to je Dritan Abazović. Povlačenjem Đukanovića Amerikanci bi Abazoviću mogli da „isporuče“ „reformisani“ DPS, kao moćnog saveznika. Time bi tekovine Đukanovićeve prozapadne politike bile očuvane, a on lično postao bi suvišan.
Pitanje je samo gde je Đukanović u svemu tome i šta bi mu eventualno povlačenje sa čela DPS-a donelo?
Mislim da je crnogorski predsednik i te kako svestan da mu nikakav dogovor ništa ne garantuje nakon gubitka vlasti. Šta god mu sada pojedinci spolja ili iz Crne Gore obećavali to će malo vredeti onda kada izgubi poluge moći. Suštinski, jedino što Đukanovića može zaštiti od bolnog pada su uzde vlasti i zato ih se tako grčevito drži.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
