Godina je 1994. U Beogradu se osniva Jugoslovenska udružena levica. Miloševićev instrument za suzbijanje srpstva u Socijalističkoj partiji Srbije koje još uvek nije postalo dominantno u ovoj organizaciji, ali je počelo lagano da se pomalja, uslovljeno ratovima devedesetih.
Milošević kao iskreni titoista, komunista i Jugosloven, nije naravno želeo da dopusti Beogradu to „poniženje“ i pad sa pijadestala jugoslavizma na tamo neku srpsko-srbijansku periferiju i provinciju, ophrvanu „primitivizmom srpskog korena“. Naopako da ne može gore, ali i to je Milošević.
Iste te godine taj i dalje jugoslovenski Beograd, lišen „bratske ljubavi“ od Ljubljane, Zagreba i Skoplja, okreće se srpskom faktoru, a kom bi drugom, igrajući se treće Jugoslavije.
Šalje se depeša u Knin, Podgoricu i na Pale sa zahtevom da se u lokalne vlade uključe predstavnici JUL-a. Knin je ovu molbu, kao i sve druge, bespogovorno prihvatio. Pale, kao i sve druge, nisu. I to Miloševića nije iznenadilo.
Ipak, aber iz Podgorice ga je poremetio. Njegova uzdanica, Milo britva, okrenuo mu je leđa i ponizio pred suprugom. Neoprostiv greh. Sukob je bio neizbežan i toga su svesni bili i jedan i drugi, ali Milo se poslužio ruskom poslovicom. „Kada je tuča neizbežna, najvažnije je biti prvi“. Jedan od ključnih pravaca bio je – medijski.
Buduća prva porodica Crne Gore Đukanović tako je stvorila buduću drugu porodicu Perović (nevezano za Slavka cetinjskog) i dala im u ruke koncern Vijesti.
Vijesti će od 1997. do 2006. godine biti perjanica širenja neodukljanske ideologije, separatizma i antisrpske retorike. Interesi su im se poklapali, zajedno su jačali i bili u simbiozi. Ipak, Milo je nakon njihove zajedničke pobede 2006. procenio da mu Perovići, Rakčevići i Ivanovići više nisu potrebni. I kao pri svakom razvodu, nagledali smo se i načitali nemalo svedočanstava o prljavom vešu bivših saboraca.
Vijesti su, istina, vodile bespoštednu kampanju protiv knjaza Mila, dok su istovremeno kreirale sopstvene, građanističke opcije od Pozitivne do URA-e, ne zato što im je smetalo Milovo dukljanstvo, već zato što su smatrali da to dukljanstvo nije bilo dovoljno iskreno i temeljno.
Nakon poraza DPS, tako se Željko Ivanović okrenuo pohodu na svog iskonskog protivnika – „velikosrpski hegemonizam“.
Jer, dok mu je Milo bahati saborac, ali ipak saborac, dotle su mu Srbi iskonska noćna mora i udarom na njih kao da beži od svojih Vasojevića.
Otud i onoliko žuči. Otud i napadi na Njegovu svetost patrijarha srpskog Porfirija i upoređivanje njega sa talibanskim liderima iz Avganistana. Otud i vređanje mitropolita Joanikija i dodeljivanje termina „đilkoš“ (mađarska reč koja označava podmuklog ubicu), otud i sejanje novog razdora među crnogorske Srbe (ode episkopu Metodiju i uvrede srpskog patrijarha Porfirija), otud i samozaljubljeni pohod Željkov na srpskog lidera Andriju.
Ali ono na šta umišljeni lovac na zmajeve ipak nije računao jeste srpska mobilnost.
Srpska snaga.
Srpska otpornost.
U roku od jednog dana, stranica Vijesti na FB je neslavno potonula, a aplikacija izgubila na vrednosti. Srpska sloga – tajna moć na koju srpski protivnici ne računaju.
Pogotovo ukoliko se mentalno ne maknu od skučenih terasa socijalističkih solitera i na njih nastanjenih domaćih životinja.
Autor: Predrag Rajić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Predraga Rajića možete pročitati ovde.
Preuzmite android aplikaciju.
