Година је 1994. У Београду се оснива Југословенска удружена левица. Милошевићев инструмент за сузбијање српства у Социјалистичкој партији Србије које још увек није постало доминантно у овој организацији, али је почело лагано да се помаља, условљено ратовима деведесетих.
Милошевић као искрени титоиста, комуниста и Југословен, није наравно желео да допусти Београду то „понижење“ и пад са пијадестала југославизма на тамо неку српско-србијанску периферију и провинцију, опхрвану „примитивизмом српског корена“. Наопако да не може горе, али и то је Милошевић.
Исте те године тај и даље југословенски Београд, лишен „братске љубави“ од Љубљане, Загреба и Скопља, окреће се српском фактору, а ком би другом, играјући се треће Југославије.
Шаље се депеша у Книн, Подгорицу и на Пале са захтевом да се у локалне владе укључе представници ЈУЛ-а. Книн је ову молбу, као и све друге, беспоговорно прихватио. Пале, као и све друге, нису. И то Милошевића није изненадило.
Ипак, абер из Подгорице га је пореметио. Његова узданица, Мило бритва, окренуо му је леђа и понизио пред супругом. Неопростив грех. Сукоб је био неизбежан и тога су свесни били и један и други, али Мило се послужио руском пословицом. „Када је туча неизбежна, најважније је бити први“. Један од кључних праваца био је – медијски.
Будућа прва породица Црне Горе Ђукановић тако је створила будућу другу породицу Перовић (невезано за Славка цетињског) и дала им у руке концерн Вијести.
Вијести ће од 1997. до 2006. године бити перјаница ширења неодукљанске идеологије, сепаратизма и антисрпске реторике. Интереси су им се поклапали, заједно су јачали и били у симбиози. Ипак, Мило је након њихове заједничке победе 2006. проценио да му Перовићи, Ракчевићи и Ивановићи више нису потребни. И као при сваком разводу, нагледали смо се и начитали немало сведочанстава о прљавом вешу бивших сабораца.
Вијести су, истина, водиле беспоштедну кампању против књаза Мила, док су истовремено креирале сопствене, грађанистичке опције од Позитивне до УРА-е, не зато што им је сметало Милово дукљанство, већ зато што су сматрали да то дукљанство није било довољно искрено и темељно.
Након пораза ДПС, тако се Жељко Ивановић окренуо походу на свог исконског противника – „великосрпски хегемонизам“.
Јер, док му је Мило бахати саборац, али ипак саборац, дотле су му Срби исконска ноћна мора и ударом на њих као да бежи од својих Васојевића.
Отуд и онолико жучи. Отуд и напади на Његову светост патријарха српског Порфирија и упоређивање њега са талибанским лидерима из Авганистана. Отуд и вређање митрополита Јоаникија и додељивање термина „ђилкош“ (мађарска реч која означава подмуклог убицу), отуд и сејање новог раздора међу црногорске Србе (оде епископу Методију и увреде српског патријарха Порфирија), отуд и самозаљубљени поход Жељков на српског лидера Андрију.
Али оно на шта умишљени ловац на змајеве ипак није рачунао јесте српска мобилност.
Српска снага.
Српска отпорност.
У року од једног дана, страница Вијести на ФБ је неславно потонула, а апликација изгубила на вредности. Српска слога – тајна моћ на коју српски противници не рачунају.
Поготово уколико се ментално не макну од скучених тераса социјалистичких солитера и на њих настањених домаћих животиња.
Аутор: Предраг Рајић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Предрага Рајића можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
