Прекид контакта са родитељем, дететом, рођаком или другим чланом породице некада представља покушај заштите сопственог менталног и емоционалног здравља, али таква одлука може да донесе и тугу, стрес и осећај губитка. Стручњаци упозоравају да породично отуђење ретко настаје због једног догађаја и да потпуни прекид односа није једина могућност када породични односи постану тешки.
Иза породичног отуђења често стоји више међусобно повезаних фактора, а не само један сукоб
Пре коначне одлуке важно је размотрити границе, разлоге због којих желимо дистанцу, могуће последице, али и питање да ли постоји простор за промену односа.
Породични односи могу да постану толико исцрпљујући да особа почне да размишља о смањењу или потпуном прекиду контакта. У стручној литератури породично отуђење углавном подразумева намерно стварање и одржавање дистанце између чланова породице, при чему она не мора увек да значи потпуни престанак комуникације. Однос може да се креће од честих контаката, преко повремених сусрета и разговора, све до потпуног прекида везе.
Разлози за удаљавање могу да буду насиље, емоционално злостављање, зависност, озбиљни и дуготрајни сукоби, финансијска контрола или изразито нездрави обрасци односа. До удаљавања могу да доведу и разлике у вредностима, верским и културним ставовима, развод или промењена породична динамика. Истраживања потврђују да иза отуђења родитеља и одрасле деце често стоји више међусобно повезаних фактора, а не само један сукоб.
Прекид контакта често није одлука која настане преко ноћи
Траума терапеут Алице Зиц објашњава да многи људи не желе да изгубе однос са породицом, чак ни када их тај однос озбиљно повређује. Када ипак дође до прекида контакта, особа може да има утисак да више нема друго решење којим би заштитила себе. Због тога одлуку о отуђењу није добро посматрати само као импулсиван чин љутње или одбацивања породице.
Психолог Јосхуа Цолеман указује и на проблем различитог доживљаја истог породичног односа. Родитељ понекад признаје да је правио озбиљне грешке, али не разуме због чега је одрасло дете због њих одлучило да прекине контакт, док у другим случајевима одбија да прихвати објашњење које је добио. Постоје и ситуације у којима одрасло дете, због страха од конфликта, никада јасно не каже шта га је довело до одлуке о удаљавању.
Истраживања додатно показују да породично отуђење није увек трајно и непроменљиво стање. Контакт и осећај блискости могу годинама да се повећавају и смањују, па однос пролази кроз периоде приближавања и поновног удаљавања. Студија која је пратила односе мајки и одрасле деце током седам година управо је показала такво кретање у односима, уместо једноставне поделе на „заједно“ и „заувек раздвојени“.
Шта се догађа са психом када прекинемо однос са породицом
Прекид породичног односа може да прати читав низ емоција међу којима су туга, љутња, стрес, кривица, али понекад и олакшање. Преглед истраживања о отуђењу родитеља и одрасле деце повезао је такве односе са осећајем губитка, стигмом и нижим нивоом психолошког благостања код дела људи. То ипак не значи да ће свака особа која прекине штетан однос због тога имати лошије ментално здравље.
Новија истраживања додатно показују колико је ова тема сложена. Код неких људи излазак из проблематичног породичног односа прати осећај слободе и позитивна емоционална промена, али укупни ефекти на благостање могу да остану помешани. Зато се не може једноставно закључити да прекид контакта сам по себи побољшава или нарушава ментално здравље.
Клиничка психолошкиња Патрициа Диxон подсећа да туга после прекида односа не мора да буде везана само за оно што смо изгубили. Човек може да тугује и за односом какав је желео да има са мајком, оцем, дететом, братом или сестром, а који никада није успео да изгради. Управо тај губитак очекиване будућности може да буде један од најтежих делова породичног отуђења.
Да ли пре потпуног прекида контакта треба поставити границе
Када не постоји непосредна опасност по безбедност особе, стручњаци саветују да се размотри да ли јасније границе могу да промене однос пре потпуног прекида контакта. Граница може да подразумева ређе разговоре, забрану одређених тема, краће сусрете или јасно одређивање понашања које особа више неће прихватати. Међутим, у односима које обележавају насиље, претње или озбиљна контрола, безбедност има предност над покушајем очувања контакта.
Важно је и разликовати границу од покушаја да контролишемо другу особу. Граница говори шта ћемо ми учинити ако се одређено понашање настави, док захтев за контролом покушава да пропише како друга особа мора да се понаша. Психотерапеут може да помогне особи да процени шта јој је потребно и да припреми разговор ако је такав разговор безбедан и могућ.
Друштвени притисак може додатно да отежа доношење одлуке, јер се помирење често представља као једини пожељан завршетак породичног конфликта. Тај притисак може да буде још снажнији у срединама у којима се породична повезаност сматра једном од најважнијих вредности. Осећај да „породица мора да остане на окупу по сваку цену“ зато код неких људи повећава кривицу и стид.
Како лакше поднети удаљавање од породице
Психолошка подршка може да буде важна без обзира на то да ли је особа одлучила да потпуно прекине контакт или само да га ограничи. Терапија, технике усмеравања пажње, физичка активност и подршка блиских људи могу да помогну у обради туге, љутње и стреса. Посебно је важно пронаћи стручњака који разуме сложеност породичног отуђења и неће унапред инсистирати ни на прекиду ни на помирењу.
Подршка не мора да долази само од биолошке породице. Пријатељи, партнери и друге блиске особе могу да чине такозвану изабрану породицу и пруже осећај припадности који недостаје после прекида породичног односа. Таква мрежа подршке може да буде посебно важна када особа због своје одлуке наилази на неразумевање околине.
Постоје и научни подаци који указују на могућу корист организоване групне подршке. У истраживању са 263 особе које су пролазиле кроз породично отуђење, психолошки дистрес се после шест сусрета групе подршке статистички значајно смањио са просечно умереног на благ ниво. Учесници су после програма такође наводили да се осећају мање усамљено и да осећају мање стида.
Помирење није обавеза, али ни прекид контакта не мора да буде коначан
Ако особа размишља о поновном успостављању односа, стручњаци саветују да прво јасно дефинише шта би морало да се промени. То могу да буду престанак одређеног понашања, прихватање одговорности, психотерапија, поштовање граница или друга конкретна промена која омогућава безбеднији однос. Корисно може да буде и одређивање периода после којег ће особа поново проценити ситуацију, уместо неодређеног чекања да се нешто промени.
И помирење треба посматрати као процес, а не као један разговор после којег се однос аутоматски враћа на старо. Истраживања породичних односа показују да удаљавање и приближавање могу да се смењују током дугог периода, што додатно говори о сложености ових веза. Поновно успостављање контакта зато има смисла када постоје услови за здравији однос, а не само због притиска породице или околине.
Не постоји универзално правило које говори када треба остати у породичном односу, а када га прекинути. Ако однос укључује насиље или озбиљно угрожавање безбедности, приоритет је заштита особе, док у другим околностима разговор са стручњаком и постављање граница могу да помогну у доношењу одлуке. Најважније је да одлука не почива на друштвеној представи о томе каква породица „мора“ да буде, већ на реалној процени односа, безбедности и психолошког здравља.
Преузмите андроид апликацију.
