Неспорно је да је Специјална војна операција Руске Федерације у Украјини од фебруара 2022. године „доживела“ своје успоне и падове у односу на интерсе и циљеве званичне Москве.
Такође, били бисмо необјективни када бисмо тврдили да стратешки и тактички кораци и циљеви руског војно-политичког руководства у рату у Украјини нису имали своје изнуђене модификације. Прилично је јасно да је Русија у првим недељама специјане операције намеравала да изазове колапс националистичког, антируског и прозападно политички оријентисаног режима у Кијеву.
На основу погрешних анализа и закључака руског војно-обавештајног и безбедносног апарата, власти у Москви усвојили су став да ће бити довољно ангажовање до 150 хиљада припадника оружаних снага, који ће у садејству са народним милицијама Доњецке и Луганске Народне Републике изазвати парализу правно-политичког система украјинског режима, као и крах његове, пожељно, деморалисане војне одбране.
Као што знамо, то се није догодило.
Вишегодишња, страховита антируска хистерија, добрано подстицана и охрабривана од стране политичког Запада, условила је мобилисање ширих слојева украјинске јавности, којој су стање и околности изазване Специјалном војном операцијом представљене, као мотивациони фактор у генерисању „патриотске емпатије колективитета према одбрани државе“.
Наравно, одсуство способности Русије да путем утицаја „меке моћи“ прикаже стварно стање у коме се налазило украјинско друштво до почетка 2022. године, те да и на тај начин услови шире разумевање тамошње јавности у границама, сада већ бивше Украјине, за кораке које је званична Москва била принуђена да их предузме у земљама, које представљају њене историјске области, окуражило је кијевске националистичке власти, али и земље политичког Запада да пруже одлучан отпор руској војној операцији.
Заправо, тај отпор био је и условљен уистину недовољним ангажовањем људских војних и логистичких ресурса Руске Федерације у датој операцији.
Коначно, инертним војно-безбедносним структурама у Москви наведена чињеница постала је разумљива. Последњих неколико дана, паралелно са одржавањем референдума у Луганској и Доњецкој Народној Републици, као и у Запорошкој и Херсонској области, где се грађани у овим ентитетима изјашњавају о присаједињењу датих политичко-правних и конститутивних субјеката Руској Федерацији, одвија се и процес мобилизације ратно-способних грађана Русије у резервном саставу за потребе њиховог ангажовања у руским оружаним снагама на ратиштима у Украјини.
На основу декрета руског председника Владимира Путина, регионалним властима федералних области у Русији стављено је у задатак да ангажују 300 хиљада људи, који би до пролећа требало да буду ангажовани у новој фази ратних операција у Украјини.
Поставља се легитимно питање да ли ће ова (прекопотребна) одлука руског државног врха представљати довољан услов, како би однос оружаних снага на ратиштима био промењен, овог пута у корист Русије?!
Постоји мишљење да се процес мобилизације одвија споро и у великој мери неорганизовано, с обзиром на чињеницу да су регионалне, а не државне власти задужене да имплементирају председничку одлуку војно-политичког руководства Руске Федерације. Можда описано мишљење представља само „вишак дискутабилне критичности или забринутости“ Русији ненаклоњене стручно-аналитичке политичке јавности на широким светским меридијанима?!
Међутим, одлука о мобилизацији представља и фактицитет да је Русији био потребан додатни ангажман војног персонала у њеној Специјалној операцији, посебно након несумњивих успеха украјинске офанзива у августу и септембру ове године.
Такође, мобилизација пружа доказ да ће рат бити настављен и у 2023. години, те смо ближи закључку да ће оружани конфликт можда трајати и деценијама. Зашто то тврдимо?
Без обзира што су капацитети људских ресурса у Оружаним снагама Украјине вероватно и исцрпљени, досадашњи ток руске војне операције показао је потребу да Москва ангажује знатне војне снаге у овом рату. Нових 300 хиљада војника, сигурно могу да зауставе напредовање ОСУ у њиховој опфанзиви, али је велико питање да ли ће те нове руске војне снаге бити у стању да „преокрену“ стање на фронтовима у корист Русије?!
Уколико Москва намерава да оконча овај рат својом победом, али у неком догледном периоду, онда ће бити принуђена да ангажује, не неколико стотина хиљада војника, већ неколико милиона, те да на тај начин и у војном и у политичком погледу, целокупну територију Украјине стави под своју непосредну контролу.
Супротно, уколико је намера Русије да границе Федерације постави на обалама реке Дњепар, уз ослобођење Одесе и комплетне црноморске обале, онда би можда ангажман ових неколико стотина хиаљада војника у рату и био довољан. Међутим, то не би трајно обуставило непријатељства у самој Украјини, односно рат би вероватно добио нови формат, те би заиста трајао неколико деценија. А тада би простор за неку планетарну „нуклеарну катаклизму“, заиста био обезбеђен!
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
