У последњих неколико дана, у делу прозападно идеолошки оријентисане јавности и медија на ширем простору светских меридијана покренут је „висок степен еуфорије“, због наводних катастрофалних пораза руских оружаних снага у њиховој специјалној војној операцији на североистоку и истоку Украјине.
Евидентни и непорециви порази руских оружаних снага у Харковској области, а делимично и на ограниченом простору Доњецке и Луганске Народне Републике „пробудили су вечито дежурне и ажурне критичаре аутопројектоване стварности“ са обе зараћене стране да изнесу свој „непорециви суд“ о будућности и карактеру оружаних операција у Украјини.
Освајање Купјанска, Изјума и успостављање контроле над већим делом Харковске области од стране украјинских оружаних снага бурно су „поздравили“ политички и интелектуални прваци са политичког Запада, посебно они „огрезли у вишемесечној и вишегодишњој русофобној хистерији“.
Поједини политички аналитичари, чак и одговорни руководиоци у војно-политичким апаратима наведених земаља визионарски тврде да је „дефинитивни пораз Русије у њеној специјалној војној операцији видљив и неминован“, те да је потребно генерисати услове у којима би у будућности Руска Федерација постала „скуп више међусобно супротствљених области и покрајина, са прерогативима државности“.
Дакле, „западњачки снови и реалне активности на њиховом остварењу“ о подели Русије и окончању њене хиљадугодишње историјске улоге у геополитичким процесима и стањима сада су добили нови „степен актуелности“, те с правом постављамо питање да ли постоје основе за ове тврдње са политичког Запада?
Свакако, у одговору на поменуто питање требало би да пружимо и став у вези са дилемом „ко ће бити победник“ у овом сукобу између две културолошки, етнолошки, духовно и етнички блиске словенске државе?
Несумњиво, у протеклих неколико месеци Бајденова администрација успела је да мобилише политички Запад у „квазикрсташком походу“ његове цивилизације против руског света, те да између ова два геополитичка центра генерише „провалију“, која ће остати присутна у наредне, најмање, три деценије.
Такође, у протеклих неколико дана имали смо прилике да сведочимо чињеници да су Сједињене Америчке Државе успеле да „отворе“ низ нових геополитичких, и то оружаних фронтова на границама Русије и практично у „дворишту руског света“, од Кавказа, па све до средње Азије, што представља чувени, тзв. „меки трбух“ званичне Москве.
Русија је у оружаној и политичкој дефанзиви, не само у Украјини. Специјална војна операција била је планирана као оружана демонстрација са ограниченим роком трајања, уз погрешне обавештајно-безбеносне процене да ће украјински националистички режим доживети колапс већ у првим данима марта 2022. године, што би у коначници омогућило околност у којој би се „Кијев вратио у окриље заштите званичне Москве“.
То се није догодило, не из разлога економско-политичке или војне „заосталости“ Руске Федерације или због умањеног логистичко-материјалног капацитета руских оружаних снага, већ због чињенице да у државно-војном руководству у званичној Москви постоји озбиљан проблем нестручности и инертности код највиших званичника њеног обавештајно-безбедносног и војно-безбедносног апарата.
У ранијим блоговима говорили смо о постојању структуре симбиотичког карактера између свемоћног обавештајно-безбедносног апарата (наслеђеног из времена „царске“ и понајвише „совјетске“ епохе), са једне стране, олигархијских кругова, са друге стране и „неактивног“ војно-официрског кадра (у „професионално-пословном смислу“, ослоњеног на прва два сегмента комплекса „руског државног апарата“), са треће стране, који су заједно (свесно и несвесно) изазвали потпуну инертност у процесима усвајања и реализовања, тј. имплементирања одлука у вези са даљим развојем специјалне војне операције у Украјини.
У наведеном фактицитету проналазимо узорке у овим, нимало, безначајним неуспесима друге војне силе у свету, када је у питању рат у Украјини. Осокољени победама у Харковској области, украјинске војно-политичке структуре сада „помишљају“ да би уз западну војно-материјалну помоћ, њене оружане снаге могле да избију и на „обале Волге“, а камоли да победе у рату у Украјини.
Као и тврдње да ће „западне санкције“ изазвати колапс руске економије, а онда и њеног правно-политичког система и ови „снови Запада и украјинског режима“ представљају потпуне бесмислице. Међутим, уколико Владимир Путин не предузме одлучне мере, које би сузбиле моћ „олигархијско-безбедњачке хоботнице“ (која и даље негује своју оданост „идеји о сарадњи између Запада и Истока“), те не ангажује масовне оружане снаге, које неће допустити „куражно сеирење кијевског режима“, онда ће заточници „западног профила Москве“ у садејству са екстремистима „азијског решења за положај Русије“ (и то у врху кремаљског руководства) учинити крај, иначе просперитетној „Путиновој епоси“.
Не би то био први пут да је Запад срушио просперитет „империје руског света“. Такође, сваки пут је то чинио, управо из Кремља.
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Kosovo i Metohija i geopolitika Otvorenog Balkana
Преузмите андроид апликацију.
