U poslednjih nekoliko dana, u delu prozapadno ideološki orijentisane javnosti i medija na širem prostoru svetskih meridijana pokrenut je „visok stepen euforije“, zbog navodnih katastrofalnih poraza ruskih oružanih snaga u njihovoj specijalnoj vojnoj operaciji na severoistoku i istoku Ukrajine.
Evidentni i neporecivi porazi ruskih oružanih snaga u Harkovskoj oblasti, a delimično i na ograničenom prostoru Donjecke i Luganske Narodne Republike „probudili su večito dežurne i ažurne kritičare autoprojektovane stvarnosti“ sa obe zaraćene strane da iznesu svoj „neporecivi sud“ o budućnosti i karakteru oružanih operacija u Ukrajini.
Osvajanje Kupjanska, Izjuma i uspostavljanje kontrole nad većim delom Harkovske oblasti od strane ukrajinskih oružanih snaga burno su „pozdravili“ politički i intelektualni prvaci sa političkog Zapada, posebno oni „ogrezli u višemesečnoj i višegodišnjoj rusofobnoj histeriji“.
Pojedini politički analitičari, čak i odgovorni rukovodioci u vojno-političkim aparatima navedenih zemalja vizionarski tvrde da je „definitivni poraz Rusije u njenoj specijalnoj vojnoj operaciji vidljiv i neminovan“, te da je potrebno generisati uslove u kojima bi u budućnosti Ruska Federacija postala „skup više međusobno suprotstvljenih oblasti i pokrajina, sa prerogativima državnosti“.
Dakle, „zapadnjački snovi i realne aktivnosti na njihovom ostvarenju“ o podeli Rusije i okončanju njene hiljadugodišnje istorijske uloge u geopolitičkim procesima i stanjima sada su dobili novi „stepen aktuelnosti“, te s pravom postavljamo pitanje da li postoje osnove za ove tvrdnje sa političkog Zapada?
Svakako, u odgovoru na pomenuto pitanje trebalo bi da pružimo i stav u vezi sa dilemom „ko će biti pobednik“ u ovom sukobu između dve kulturološki, etnološki, duhovno i etnički bliske slovenske države?
Nesumnjivo, u proteklih nekoliko meseci Bajdenova administracija uspela je da mobiliše politički Zapad u „kvazikrstaškom pohodu“ njegove civilizacije protiv ruskog sveta, te da između ova dva geopolitička centra generiše „provaliju“, koja će ostati prisutna u naredne, najmanje, tri decenije.
Takođe, u proteklih nekoliko dana imali smo prilike da svedočimo činjenici da su Sjedinjene Američke Države uspele da „otvore“ niz novih geopolitičkih, i to oružanih frontova na granicama Rusije i praktično u „dvorištu ruskog sveta“, od Kavkaza, pa sve do srednje Azije, što predstavlja čuveni, tzv. „meki trbuh“ zvanične Moskve.
Rusija je u oružanoj i političkoj defanzivi, ne samo u Ukrajini. Specijalna vojna operacija bila je planirana kao oružana demonstracija sa ograničenim rokom trajanja, uz pogrešne obaveštajno-bezbenosne procene da će ukrajinski nacionalistički režim doživeti kolaps već u prvim danima marta 2022. godine, što bi u konačnici omogućilo okolnost u kojoj bi se „Kijev vratio u okrilje zaštite zvanične Moskve“.
To se nije dogodilo, ne iz razloga ekonomsko-političke ili vojne „zaostalosti“ Ruske Federacije ili zbog umanjenog logističko-materijalnog kapaciteta ruskih oružanih snaga, već zbog činjenice da u državno-vojnom rukovodstvu u zvaničnoj Moskvi postoji ozbiljan problem nestručnosti i inertnosti kod najviših zvaničnika njenog obaveštajno-bezbednosnog i vojno-bezbednosnog aparata.
U ranijim blogovima govorili smo o postojanju strukture simbiotičkog karaktera između svemoćnog obaveštajno-bezbednosnog aparata (nasleđenog iz vremena „carske“ i ponajviše „sovjetske“ epohe), sa jedne strane, oligarhijskih krugova, sa druge strane i „neaktivnog“ vojno-oficirskog kadra (u „profesionalno-poslovnom smislu“, oslonjenog na prva dva segmenta kompleksa „ruskog državnog aparata“), sa treće strane, koji su zajedno (svesno i nesvesno) izazvali potpunu inertnost u procesima usvajanja i realizovanja, tj. implementiranja odluka u vezi sa daljim razvojem specijalne vojne operacije u Ukrajini.
U navedenom fakticitetu pronalazimo uzorke u ovim, nimalo, beznačajnim neuspesima druge vojne sile u svetu, kada je u pitanju rat u Ukrajini. Osokoljeni pobedama u Harkovskoj oblasti, ukrajinske vojno-političke strukture sada „pomišljaju“ da bi uz zapadnu vojno-materijalnu pomoć, njene oružane snage mogle da izbiju i na „obale Volge“, a kamoli da pobede u ratu u Ukrajini.
Kao i tvrdnje da će „zapadne sankcije“ izazvati kolaps ruske ekonomije, a onda i njenog pravno-političkog sistema i ovi „snovi Zapada i ukrajinskog režima“ predstavljaju potpune besmislice. Međutim, ukoliko Vladimir Putin ne preduzme odlučne mere, koje bi suzbile moć „oligarhijsko-bezbednjačke hobotnice“ (koja i dalje neguje svoju odanost „ideji o saradnji između Zapada i Istoka“), te ne angažuje masovne oružane snage, koje neće dopustiti „kuražno seirenje kijevskog režima“, onda će zatočnici „zapadnog profila Moskve“ u sadejstvu sa ekstremistima „azijskog rešenja za položaj Rusije“ (i to u vrhu kremaljskog rukovodstva) učiniti kraj, inače prosperitetnoj „Putinovoj eposi“.
Ne bi to bio prvi put da je Zapad srušio prosperitet „imperije ruskog sveta“. Takođe, svaki put je to činio, upravo iz Kremlja.
(kraj)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Kosovo i Metohija i geopolitika Otvorenog Balkana
Preuzmite android aplikaciju.
