Ovaj tekst se ne zove „demografska rešenja“ jer bi bilo jako pretenciozno sa moje strane da ustvrdim da ona postoje i da se mogu izložiti u hiljadu reči.
Mogli ste da vidite u prethodnom tekstu koliko je složena tema i problematika demografije i kako dalekosežna može biti svaka politička odluka u toj sferi.
Pre nego što vam izložim neka svoja razmišljanja o tome šta bi moglo da zauzda demografsku katastrofu koju živimo, još malo statistike, ovog puta istorijske.
Struktura stanovništva u jednom značajnom gradu u Vojvodini bila je 1910. godine takva da je samo ¼ stanovnika bila starija od 40 godina.
Mladi do dvadeset godina činili su čak polovinu stanovnika. Naličje ove dobre strukture, bila je činjenica da su deca koja su okončala život do pete godine, činila čak 50-60% umrlih na godišnjem nivou.
Zašto sam ovo izneo?
Da ne bismo idealizovali „stara dobra vremena“.
Vreme demografske ekspanzije u Evropi bilo je povezano sa nekim surovim realnostima života.
Većina stanovništva bilo je ruralno i velika porodica bila je neophodna da bi se opstalo baveći se poljoprivredom.
Mnogo dece rađalo se i iz razloga što su roditelji bili svesni da će, usled bolesti ili nekog drugog razloga, gotovo izvesno izgubiti deo potomaka, što se veoma često i dešavalo.
Ako su imali sreće da budu zdravi, mališane tog vremena čekao je, od najranijeg uzrasta, ozbiljan rad i velike odgovornosti u domaćinstvu.
Snažno svedočanstvo o tome ostavlja ovaj stari snimak, iz 1920. godine, gde vidimo neke crtice iz detinjstava toga doba.
Manje porodice su logična posledica društvenog razvoja.
Manje porodice su logična posledica društvenog razvoja, unapređenja uslova života, koji više nisu terali ljude da provode vreme u pukom preživljavanju.
Otvorile su im se mnoge nove mogućnosti, u kojima se često, nažalost, gubio kvalitet porodičnog života.
Društvena emancipacija, manja uloga religije i rušenje mnogih vekovnih zabrana i tabua, uz širu dostupnost zdravstvene zaštite, doveli su do ekspanzije prekida trudnoće.
Abortusa je uvek bilo ali je taj čin postao, naročito u socijalističko vreme, društveno prihvatljiv do te mere da je za mnoge žene prešao u rutinu.
Tome su doprinele i masovne migracije iz sela u gradove, gde radnički stanovi nisu bili podesni za više od dvoje dece.
Ženska emancipacija je, po ovom pitanju, zapravo dodatno pogoršala položaj žena, jer je muška neodgovornost za planiranje porodice postala trend, a teret „rešavanja“ neželjenih trudnoća pao je na nežniji pol, bez preteranog obzira na traume koje procedura neizbežno proizvodi.
Sve to dovelo nas je tu gde jesmo – na 200 do 250 hiljada abortusa godišnje.
Jasno je da, ako bar polovina tih trudnoća ne bi bilo prekinuto, godišnje bismo, umesto oko 70, imali 170 hiljada novorođenih, dakle došlo bi do dramatičnog rasta broja stanovnika, za bar 50 hiljada ljudi godišnje.
Naravno, ljudi nisu brojevi i život nije samo statistika. Tema abortusa je izuzetno složena i valjalo bi je pažljivo i trezveno analizirati.
Evo mog skromnog mišljenja na ovu temu.
Dakle, verujem da svi možemo da se složimo da je prekid trudnoće negativan, traumatičan i nepoželjan događaj.
Često nužan i sasvim opravdan, iz medicinskih razloga.
Međutim, ove crne statistike nisu od nužnosti. Abortus jeste ženino pravo, naš zakon samo ograničava trenutak kada se trudnica može podvrgnuti medicinskom zahvatu i to je još i vrlo restriktivan u odnosu na mnoga uporedna rešenja.
Najveći broj od tih dvesta hiljada nezapočetih života, izgubljenih Đokovića, Tesli, Andrića ili pak lekara, pekara i apotekara, nestane do navršene desete nedelje od začeća.
Kako se prema ovim informacijama odnositi?
Pre svega sa empatijom i bez ostrašćene osude.
Debatu o abortusu najviše sabotiraju fanatici. Sa jedne strane su oni koji grubo osuđuju i proklinju žene koje se odluče na takav korak, a sa druge, oni koji zabranjuju bilo kakvo komentarisanje i analizu prekida trudnoće kao negativne društvene pojave.
Video sam primer dobre prakse odvraćanja zdravih žena od abortusa.
Ulazeći u lokalnu bolnicu primetio sam neke ljude koji su mirno stajali pored i držali neke natpise.
Kada sam prišao bili su jako prijatni i rekli mi da se mole za nerođenu decu, dok su na natpisima bile pomirljive poruke, upućene trudnicama, sročene tako da ih ohrabre da odustanu od namere prekida trudnoće.
Po rečima tih ljudi, inače rimokatolika, uspeli su da spreče nekoliko abortusa samim prisustvom, blagom rečju, zagrljajem i razgovorom.
Moramo mnogo više da razgovaramo i da čujemo jedni druge.
Na socijalnom delu problema se mnogo radi od strane države.
Od 2017. godine za prvo dete se dobija 100.000 dinara, za drugo 10.000 mesečno tokom dve godine, za treće 12.000 do desete godine, a četvrto čak 18.000 do istog uzrasta.
Ovakva politika je rezultirala, recimo, dupliranjem broja novorođenčadi u mestu Kniću.
Nekim krajevima Srbije ovakva podrška jeste ključni faktor demografskog oporavka.
Nije sramota živeti od ove podrške. Neka nam se pojedini delovi zemlje specijalizuju za rađanje, zašto da ne.
Dok se ne nađe model promocije rađanja u razvijenim urbanim centrima, male sredine, gde je ekonomska podrška ključna, mogle bi da postanu motor nekih boljih trendova.
Što bi rekli u jednom našem starom filmu – Moramo da se menjamo celi.
Dug je put pred našim društvom da se apsolutno svi odgovorni činioci uključe u razvoj pronatalitetne politike.
Velika je tu uloga novog, empatičnog i harizmatičnog patrijarha naše Crkve, važna uloga i odgovornost medicinskih radnika i nezamenljiva uloga obrazovnog sistema.
Neke zemlje postavljaju standarde promene načina razmišljanja o porodici, gde se recimo snimaju televizijski sadržaji u kojima bračni par ima troje i više dece, kako bi ta slika postala normalna za gledaoce.
Podstiče se dostupnost turističkih i svih drugih sadržaja za decu.
Društvo se prilagođava porodičnom načinu života. Kod nas se još uvek, nažalost, mnogi ljudi sa više dece suočavaju sa nekakvom prećutnom osudom i ismevanjem, kao i bolno očiglednom neusklađenošću našeg svakodnevnog okruženja sa potrebama trudnica, majki i dece.
Što bi rekli u jednom našem starom filmu – Moramo da se menjamo celi. To nam važi za mnogo toga, a naročito za naš odnos prema braku, rađanju i porodici.
Prethodni autorski tekst Mladog Miletićana ovu temu, možete da pročitate ovde.
Autor: Mladi Miletić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju
