Овај текст се не зове „демографска решења“ јер би било јако претенциозно са моје стране да устврдим да она постоје и да се могу изложити у хиљаду речи.
Могли сте да видите у претходном тексту колико је сложена тема и проблематика демографије и како далекосежна може бити свака политичка одлука у тој сфери.
Пре него што вам изложим нека своја размишљања о томе шта би могло да заузда демографску катастрофу коју живимо, још мало статистике, овог пута историјске.
Структура становништва у једном значајном граду у Војводини била је 1910. године таква да је само ¼ становника била старија од 40 година.
Млади до двадесет година чинили су чак половину становника. Наличје ове добре структуре, била је чињеница да су деца која су окончала живот до пете године, чинила чак 50-60% умрлих на годишњем нивоу.
Зашто сам ово изнео?
Да не бисмо идеализовали „стара добра времена“.
Време демографске експанзије у Европи било је повезано са неким суровим реалностима живота.
Већина становништва било је рурално и велика породица била је неопходна да би се опстало бавећи се пољопривредом.
Много деце рађало се и из разлога што су родитељи били свесни да ће, услед болести или неког другог разлога, готово извесно изгубити део потомака, што се веома често и дешавало.
Ако су имали среће да буду здрави, малишане тог времена чекао је, од најранијег узраста, озбиљан рад и велике одговорности у домаћинству.
Снажно сведочанство о томе оставља овај стари снимак, из 1920. године, где видимо неке цртице из детињстава тога доба.
Мање породице су логична последица друштвеног развоја.
Мање породице су логична последица друштвеног развоја, унапређења услова живота, који више нису терали људе да проводе време у пуком преживљавању.
Отвориле су им се многе нове могућности, у којима се често, нажалост, губио квалитет породичног живота.
Друштвена еманципација, мања улога религије и рушење многих вековних забрана и табуа, уз ширу доступност здравствене заштите, довели су до експанзије прекида трудноће.
Абортуса је увек било али је тај чин постао, нарочито у социјалистичко време, друштвено прихватљив до те мере да је за многе жене прешао у рутину.
Томе су допринеле и масовне миграције из села у градове, где раднички станови нису били подесни за више од двоје деце.
Женска еманципација је, по овом питању, заправо додатно погоршала положај жена, јер је мушка неодговорност за планирање породице постала тренд, а терет „решавања“ нежељених трудноћа пао је на нежнији пол, без претераног обзира на трауме које процедура неизбежно производи.
Све то довело нас је ту где јесмо – на 200 до 250 хиљада абортуса годишње.
Јасно је да, ако бар половина тих трудноћа не би било прекинуто, годишње бисмо, уместо око 70, имали 170 хиљада новорођених, дакле дошло би до драматичног раста броја становника, за бар 50 хиљада људи годишње.
Наравно, људи нису бројеви и живот није само статистика. Тема абортуса је изузетно сложена и ваљало би је пажљиво и трезвено анализирати.
Ево мог скромног мишљења на ову тему.
Дакле, верујем да сви можемо да се сложимо да је прекид трудноће негативан, трауматичан и непожељан догађај.
Често нужан и сасвим оправдан, из медицинских разлога.
Међутим, ове црне статистике нису од нужности. Абортус јесте женино право, наш закон само ограничава тренутак када се трудница може подвргнути медицинском захвату и то је још и врло рестриктиван у односу на многа упоредна решења.
Највећи број од тих двеста хиљада незапочетих живота, изгубљених Ђоковића, Тесли, Андрића или пак лекара, пекара и апотекара, нестане до навршене десете недеље од зачећа.
Како се према овим информацијама односити?
Пре свега са емпатијом и без острашћене осуде.
Дебату о абортусу највише саботирају фанатици. Са једне стране су они који грубо осуђују и проклињу жене које се одлуче на такав корак, а са друге, они који забрањују било какво коментарисање и анализу прекида трудноће као негативне друштвене појаве.
Видео сам пример добре праксе одвраћања здравих жена од абортуса.
Улазећи у локалну болницу приметио сам неке људе који су мирно стајали поред и држали неке натписе.
Када сам пришао били су јако пријатни и рекли ми да се моле за нерођену децу, док су на натписима биле помирљиве поруке, упућене трудницама, срочене тако да их охрабре да одустану од намере прекида трудноће.
По речима тих људи, иначе римокатолика, успели су да спрече неколико абортуса самим присуством, благом речју, загрљајем и разговором.
Морамо много више да разговарамо и да чујемо једни друге.
На социјалном делу проблема се много ради од стране државе.
Од 2017. године за прво дете се добија 100.000 динара, за друго 10.000 месечно током две године, за треће 12.000 до десете године, а четврто чак 18.000 до истог узраста.
Оваква политика је резултирала, рецимо, дуплирањем броја новорођенчади у месту Книћу.
Неким крајевима Србије оваква подршка јесте кључни фактор демографског опоравка.
Није срамота живети од ове подршке. Нека нам се поједини делови земље специјализују за рађање, зашто да не.
Док се не нађе модел промоције рађања у развијеним урбаним центрима, мале средине, где је економска подршка кључна, могле би да постану мотор неких бољих трендова.
Што би рекли у једном нашем старом филму – Морамо да се мењамо цели.
Дуг је пут пред нашим друштвом да се апсолутно сви одговорни чиниоци укључе у развој пронаталитетне политике.
Велика је ту улога новог, емпатичног и харизматичног патријарха наше Цркве, важна улога и одговорност медицинских радника и незаменљива улога образовног система.
Неке земље постављају стандарде промене начина размишљања о породици, где се рецимо снимају телевизијски садржаји у којима брачни пар има троје и више деце, како би та слика постала нормална за гледаоце.
Подстиче се доступност туристичких и свих других садржаја за децу.
Друштво се прилагођава породичном начину живота. Код нас се још увек, нажалост, многи људи са више деце суочавају са некаквом прећутном осудом и исмевањем, као и болно очигледном неусклађеношћу нашег свакодневног окружења са потребама трудница, мајки и деце.
Што би рекли у једном нашем старом филму – Морамо да се мењамо цели. То нам важи за много тога, а нарочито за наш однос према браку, рађању и породици.
Претходни ауторски текст Младог Милетићана ову тему, можете да прочитате овде.
Аутор: Млади Милетић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију
