Пошто ћемо разматрати тему демографије, одмах да вам откријем још нешто о себи – ја сам родитељ, тако да је све оно што ћу рећи поткрепљено и тим реалним, веома изазовним и ни мало лаким искуством. Тема је тешка за нас. Склони смо као појединци и као народ, да главу гурамо у песак, избегавамо непријатне чињенице и прибегавамо мантри „удри бригу на весеље“.
Зато је тако суштински важно да говоримо о нашим проблемима. Зато је од великог значаја што је то, да је дете данас најскупља српска реч, изговорио председник републике, у тренутку када га је гледала свака особа која поседује телевизор.
Први кораци ка опоравку од демографске катастрофе коју живимо почињу разговором о проблему и прихватањем да он постоји.
Погледајмо онда одмах размере онога са чим се суочавамо.
Централна обавештајна агенција Сједињених Америчких Држава има занимљив сајт, који садржи и World Factbook – „Књигу чињеница о свету“ која је прилично ажурна.
Американци иначе воле статистике и систематизоване податке. Ово није без разлога, јер кроз добро организоване информације можемо врло брзо и једноставно да уочимо разне правилности и изведемо одређене закључке.
Дакле, према озбиљним статистикама, Србија се налази на 5. месту у свету по просечном броју умрлих на хиљаду становника током једне године!
Испред нас су, од 229 посматраних држава и територија, само Украјина, Бугарска, Летонија и Литванија, која је на неславном првом месту. Браћа Руси су одмах после нас, на шестом месту, а њих следе Естонија, Белорусија, Мађарска и Хрватска, у тих тужних топ 10.
Када се овим подацима додају они везани за просечан број новорођених на хиљаду становника годишње, по којима смо 208. од 228 посматраних држава и територија, размере нашег проблема постају болно очигледне.
Ако је за неку утеху, по рађању смо незнатно испред земаља региона, биле оне чланице Европске уније или не.
У умирању предњаче европске земље, а у рађању афричке.
Већ кад само прелетите податке на те две ранг листе, постане вам веома брзо јасно да у умирању предњаче европске земље, а у рађању афричке.
Па кад мало детаљније анализирате, долазите до следећег закључка – у првих педесет држава по стопи смртности, чак 32 су европске земље, укључујући Немачку, Француску, Италију, Шпанију, Велику Британију, Белгију и друге државе, у које сваке године долазе десетине, па и стотине хиљада имиграната.
Да нема тог досељавања, слика би била још неповољнија.
Када се овоме дода да, у тих неславних топ 50, друштво најразвијенијим државама Европе праве Авганистан, Сомалија, Јужни Судан и друге најсиромашније земље Африке и Азије, песимизам за судбину нашег континента бива зацементиран.
Наша Србија умире више годишње, од држава где се ратује, где болести косе децу и људи умиру од жеђи и глади. Где су ту САД, које нам сервирају ове тешке чињенице? На сасвим удобном 74. месту, у златној средини.
Каква је ситуација са рађањем?
Ту је слика још јаснија, пошто су у првих педесет, чак 43 афричке државе, а преостале су блискоисточне и азијске земље.
Нама, у последњих двадесет, друштво праве Мађарска, Пољска, Хрватска, Немачка, Румунија, Италија, Бугарска, Шпанија, Грчка, које све имају мањи број рођених од нас на годишњем нивоу, што нам и није нека утеха, јер смо, сви заједно, само незнатно испред Јапана и Јужне Кореје, за које смо сви чули колики проблем имају са старењем популације.
Ови подаци ће појаснити све те посете нашег министра спољних послова афричким земљама или интензивирање сарадње са блискоисточним државама.
Такву дипломатију често исмевају наши малограђани, са несхватљивим осећајем неке цивилизацијске супериорности, док на часовницима откуцава минут до дванаест.
Видимо да од моћних и богатих они у Европи имају озбиљан проблем, а питање ко ће наследити територију, моћ и богатство поставља се и за силу попут Руске Федерације.
Шта је са САД и Кином?
Поменули смо да су САД стабилне са морталитетом, а тако је и са Кином, која је на 77. месту по стопи смртности.
Није баш неки „бејби бум“ у Америци, као педесетих година прошлог века, али се држе ипак боље од других западних сила, на 155. месту, па и од Кине, која је на 169. позицији.
Пример Кине показује колико је демографија осетљива област и како мора добро да се промисли свака популациона политика.
Деценије током којих је број деце по пару био ограничен на једно створио је огромну старачку популацију у Кини о којој, због само једног потомка, у многим случајевима мора да се брине државни систем.
Политика „једног детата“ напуштена је 2016. године, када је дозвољено двоје деце по брачном пару.
Пошто то до сада није довело до значајног повећања наталитета, разматра се дозвола и за трећег потомка у кинеским породицама.
Пред лидерима Кине је нимало лак задатак, да нађу баланс, између нестабилности и социјалне катастрофе коју може изазвати неконтролисан раст популације и губитка виталности и продуктивности нације кроз њен сталан пад и неповољну старосну структуру.
Стање је уздрмало и забринуло и велике.
Видимо да и велике све ово може јако да уздрма и забрине. Овај тежак текст желим да завршим финалним податком за размишљање – оним како је Србија ове године први пут у новијој историји пала испод седам милиона становника, док је простор Косова и Метохије најбоље пласирана европска територија на ранг листи рађања, где заузима 117. место, јер тамо годишње на свет дође 15,5 беба на хиљаду становника, наспрам 8,74 у остатку Србије. Утешно је што је и српски наталитет највећи управо на том простору.
Шта са оваквим информацијама? Шта је највећи део проблема? Која су решења? Предузима ли се шта?
О томе читајте у наставку, почетком следеће недеље.
Претходни ауторски текст Младог Милетића, можете да пронађете овде.
Аутор: Млади Милетић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију
