Pošto ćemo razmatrati temu demografije, odmah da vam otkrijem još nešto o sebi – ja sam roditelj, tako da je sve ono što ću reći potkrepljeno i tim realnim, veoma izazovnim i ni malo lakim iskustvom. Tema je teška za nas. Skloni smo kao pojedinci i kao narod, da glavu guramo u pesak, izbegavamo neprijatne činjenice i pribegavamo mantri „udri brigu na veselje“.
Zato je tako suštinski važno da govorimo o našim problemima. Zato je od velikog značaja što je to, da je dete danas najskuplja srpska reč, izgovorio predsednik republike, u trenutku kada ga je gledala svaka osoba koja poseduje televizor.
Prvi koraci ka oporavku od demografske katastrofe koju živimo počinju razgovorom o problemu i prihvatanjem da on postoji.
Pogledajmo onda odmah razmere onoga sa čim se suočavamo.
Centralna obaveštajna agencija Sjedinjenih Američkih Država ima zanimljiv sajt, koji sadrži i World Factbook– „Knjigu činjenica o svetu“ koja je prilično ažurna.
Amerikanci inače vole statistike i sistematizovane podatke. Ovo nije bez razloga, jer kroz dobro organizovane informacije možemo vrlo brzo i jednostavno da uočimo razne pravilnosti i izvedemo određene zaključke.
Dakle, prema ozbiljnim statistikama, Srbija se nalazi na 5. mestu u svetu po prosečnom broju umrlih na hiljadu stanovnika tokom jedne godine!
Ispred nas su, od 229 posmatranih država i teritorija, samo Ukrajina, Bugarska, Letonija i Litvanija, koja je na neslavnom prvom mestu. Braća Rusi su odmah posle nas, na šestom mestu, a njih slede Estonija, Belorusija, Mađarska i Hrvatska, u tih tužnih top 10.
Kada se ovim podacima dodaju oni vezani za prosečan broj novorođenih na hiljadu stanovnika godišnje, po kojima smo 208. od 228 posmatranih država i teritorija, razmere našeg problema postaju bolno očigledne.
Ako je za neku utehu, po rađanju smo neznatno ispred zemalja regiona, bile one članice Evropske unije ili ne.
U umiranju prednjače evropske zemlje, a u rađanju afričke.
Već kad samo preletite podatke na te dve rang liste, postane vam veoma brzo jasno da u umiranju prednjače evropske zemlje, a u rađanju afričke.
Pa kad malo detaljnije analizirate, dolazite do sledećeg zaključka – u prvih pedeset država po stopi smrtnosti, čak 32 su evropske zemlje, uključujući Nemačku, Francusku, Italiju, Španiju, Veliku Britaniju, Belgiju i druge države, u koje svake godine dolaze desetine, pa i stotine hiljada imigranata.
Da nema tog doseljavanja, slika bi bila još nepovoljnija.
Kada se ovome doda da, u tih neslavnih top 50, društvo najrazvijenijim državama Evrope prave Avganistan, Somalija, Južni Sudan i druge najsiromašnije zemlje Afrike i Azije, pesimizam za sudbinu našeg kontinenta biva zacementiran.
Naša Srbija umire više godišnje, od država gde se ratuje, gde bolesti kose decu i ljudi umiru od žeđi i gladi. Gde su tu SAD, koje nam serviraju ove teške činjenice? Na sasvim udobnom 74. mestu, u zlatnoj sredini.
Kakva je situacija sa rađanjem?
Tu je slika još jasnija, pošto su u prvih pedeset, čak 43 afričke države, a preostale su bliskoistočne i azijske zemlje.
Nama, u poslednjih dvadeset, društvo prave Mađarska, Poljska, Hrvatska, Nemačka, Rumunija, Italija, Bugarska, Španija, Grčka, koje sve imaju manji broj rođenih od nas na godišnjem nivou, što nam i nije neka uteha, jer smo, svi zajedno, samo neznatno ispred Japana i Južne Koreje, za koje smo svi čuli koliki problem imaju sa starenjem populacije.
Ovi podaci će pojasniti sve te posete našeg ministra spoljnih poslova afričkim zemljama ili intenziviranje saradnje sa bliskoistočnim državama.
Takvu diplomatiju često ismevaju naši malograđani, sa neshvatljivim osećajem neke civilizacijske superiornosti, dok na časovnicima otkucava minut do dvanaest.
Vidimo da od moćnih i bogatih oni u Evropi imaju ozbiljan problem, a pitanje ko će naslediti teritoriju, moć i bogatstvo postavlja se i za silu poput Ruske Federacije.
Šta je sa SAD i Kinom?
Pomenuli smo da su SAD stabilne sa mortalitetom, a tako je i sa Kinom, koja je na 77. mestu po stopi smrtnosti.
Nije baš neki „bejbi bum“ u Americi, kao pedesetih godina prošlog veka, ali se drže ipak bolje od drugih zapadnih sila, na 155. mestu, pa i od Kine, koja je na 169. poziciji.
Primer Kine pokazuje koliko je demografija osetljiva oblast i kako mora dobro da se promisli svaka populaciona politika.
Decenije tokom kojih je broj dece po paru bio ograničen na jedno stvorio je ogromnu staračku populaciju u Kini o kojoj, zbog samo jednog potomka, u mnogim slučajevima mora da se brine državni sistem.
Politika „jednog detata“ napuštena je 2016. godine, kada je dozvoljeno dvoje dece po bračnom paru.
Pošto to do sada nije dovelo do značajnog povećanja nataliteta, razmatra se dozvola i za trećeg potomka u kineskim porodicama.
Pred liderima Kine je nimalo lak zadatak, da nađu balans, između nestabilnosti i socijalne katastrofe koju može izazvati nekontrolisan rast populacije i gubitka vitalnosti i produktivnosti nacije kroz njen stalan pad i nepovoljnu starosnu strukturu.
Stanje je uzdrmalo i zabrinulo i velike.
Vidimo da i velike sve ovo može jako da uzdrma i zabrine. Ovaj težak tekst želim da završim finalnim podatkom za razmišljanje – onim kako je Srbija ove godine prvi put u novijoj istoriji pala ispod sedam miliona stanovnika, dok je prostor Kosova i Metohije najbolje plasirana evropska teritorija na rang listi rađanja, gde zauzima 117. mesto, jer tamo godišnje na svet dođe 15,5 beba na hiljadu stanovnika, naspram 8,74 u ostatku Srbije. Utešno je što je i srpski natalitet najveći upravo na tom prostoru.
Šta sa ovakvim informacijama? Šta je najveći deo problema? Koja su rešenja? Preduzima li se šta?
O tome čitajte u nastavku, početkom sledeće nedelje.
Prethodni autorski tekst Mladog Miletića, možete da pronađete ovde.
Autor: Mladi Miletić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju
