Početna > Blog
Blog

Mihajlo Olujić: Ključne garancije i tragične nedorečenosti – politička analiza Rezolucije 1244

Za srpski narod Kosovo je personifikacija boja koji traje od Vidovdana 1389. godine i kome se još ne nazire kraj, boja za identitet i pravo na postojanje uprkos nadmoćnijoj sili. Spletom istorijskih okolnosti i pod surovim represijama srpski narod se s prostora Kosova, kao kolevke srednjevekovne srpske državnosti i duhovnosti, postepeno iseljavao dok je broj Albanaca rastao. Po popisu iz 1991. godine čak 82% stanovništva na prostoru Kosova i Metohije činili su Albanci. Od pada SFRJ i obnove višestranačja u Srbiji, suštinska politička paradigma na kojoj su se uzdizali i razbijali politički talasi, osvajala i gubila vlast, bilo je upravo Kosovsko pitanje.
Foto: Gradske info

Dešavanja na KiM 90-ih godine treba sagledati u političkom kontekstu kraja Hladnog rata, stvaranja Evropske Unije, te pozicioniranju SAD kao neprikosnovene supersile na čelu NATO, saveza koji traži novu svrhu za svoje delovanje. U vreme Fukujaminog „kraja istorije“, Savezna republika Jugoslavija odbijala je da se povinuje političkim, ekonomskim i strateškim interesima Zapada. Srpski narod našao se, kako su to govorili njegovi dželati, „na pogrešnoj strani istorije“. Zemlje okupljene u NATO savezu dale su stoga punu podršku albanskim separatistima kako bi preko njih ostvarile svoje interese. Još u slučaju Austro-Ugarske, fašističke Italije, a od 90-ih godina i SAD, albanska politička „dijagonala“, pokazala se kao pouzdan način za asimetrični prodor na Balkan, a prisustvo na Kosovu kao ključna strateška pozicija za kontrolu regiona.

Nakon pregovora uz međunarodno posredovanje u Rambujeu (februar/mart 1999) srpska strana donela je sudbonosnu političku odluku da ne potpiše Privremeni sporazum za mir i samoupravu na Kosovu uz stav da je to neprihvatljiv ultimatum. Da bi smo razumeli sav politički značaj Rezolucije 1244 neophodno je znati da je sporazum iz Rambujea sadržao ključnu odredbu u kojoj se pominje i „volja naroda“ kao jedan od kriterijuma za konačno rešavanje statusa Kosova. Ovom nepreciznom definicijom otvaraju se vrata za eventualni referendum o nezavisnosti na teritoriji KiM, što Srbija ni u kom slučaju ne može prihvatiti.

Posledica ove odluke bila je agresija NATO saveza na SRJ u periodu od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Zemlja se nalazila pred kolapsom i Milošević je, uzimajući u obzir i unutrašnje političke okolnosti i potrebu da sačuva poredak i vlast, konačno posegnuo za diplomatskim rešenjem. Zapad je, suočen sa slabim vojnim uspehom operacije i ne želeći da započne kopnenu invaziju, pružio SRJ mogućnost sporazuma. Dokument Ahtisari–Černomirdin sa tezama za rešavanje krize na KiM koje su formulisane u 10 tačaka, prihvatili su predsednik i organi SRJ kao „osnov za postizanje mira“. Na osnovu ovog dokumenta donet je 9. juna i Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu kojim se uređuje povlačenje snaga SRJ i RS sa teritorije KiM.

Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, doneta je na osnovu VII glave Povelje UN, 10. juna 1999. godine u cilju obustave sukoba i formulisanja postupka za rešavanje spornog pitanja statusa KiM. Ovakve rezolucije su po svojoj snazi, zapravo, odluke, budući da su se, prema čl. 24 Povelje, članice UN saglasile da Savet bezbednosti deluje u njihovo ime pri sprovođenju svojih dužnosti ostvarenja mira i bezbednosti, a čl. 25 Povelje obavezale su se da „prihvate i izvršavaju odluke Saveta bezbednosti”. Do danas Rezolucija 1244 ostaje najviši međunarodno-pravni dokument koji se tiče statusa KiM, a u njemu se eksplicitno garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Takođe, vrlo je važno što se u Rezoluciji 1244 za razliku od sporazuma iz Rambujea nigde ne pominje „volja naroda“ kao kriterijum za konačno rešenje statusa KiM, kao i da su međunarodne snage i civilna misija formalno pod zastavom UN, što predstavlja bitnu prednost ovog rešenja. Političke implikacije postignutog značile su da je država mogla tvrditi da nije kapitulirala pred NATO i nije pristala da se odrekne dela svoje teritorije.

Važno je napomenuti i to da je u Aneksu 2 Rezolucije 1244 omogućen povratak snaga bezbednosti na KiM, u ograničenom broju. NATO je bez pravne osnove diskreciono pravo da dozvoli povratak snaga preneo komandantu KFOR, na šta Savet bezbednosti nije reagovao. Iako ova odredba nije zaživela u praksi i za to nema skorih izgleda, njen politički značaj ne može se zanemariti. Srbija je krajem 2022. godine ponovo pokrenula ovo pitanje u svetlu krize izazvane postupanjem Prištine. Flagrantno ignorisanje međunarodnog prava od strane zapadnih zemalja osvedočeno je tom prilikom i u izjavi ministarke spoljnih poslova Nemačke Analene Berbok da je bilo kakva mogućnost prisustva srpskih snaga „neprihvatljiva“.

Posledice i političke implikacije pojedinih rešenja pokazale su se posebno rizičnim za Srbe na KiM. Njihova bezbednost je u prvom momentu ugrožena stvaranjem „bezbednosnog vakuuma“ između povlačenja snaga SRJ i dolaska međunardnih snaga, što je značilo brojne zločine i egzodus Srba. Odredba Rezolucije koja se tiče bezbednog povratka izbeglica, što se odnosi na oko 200 000 prognanih pripadnika srpskog naroda, nikada nije sprovedena u delo, što predstavlja samo jedan u nizu primera neispunjavanja mandata od strane međunarodne misije na KiM. Tendenciozno tumačenje, neispunjavanje, i ignorisanje odredbi Rezolucije od strane zapadnih sila, sa jasnim političkim ciljem, ostaje praksa do danas.

Rezolucijom 1244 uspostavlja se privremeni režim uprave na KiM, baziran na suštinskoj samoupravi. Međutim, Rezolucijom se ne preciziraju nadležnosti Republike Srbije i SRJ na KiM, te se u praksi faktička vlast ostavlja međunarodnoj civilnoj i vojnoj upravi, koja bi trebalo da bude preneta na privremene organe samouprave na KiM. Ove odredbe dovode do suštinskog ugrožavanja političkog poretka i derogacije ustava i zakona Srbije i tadašnje SRJ na području KiM, te stvaraju implicitnu opasnost od secesije na KiM. Ipak, činjenica je da postignuta rešenja garantuju teritorijalni integritet Srbije i onemogućavaju međunarodno-pravno priznatu secesiju bez prethodnog dogovora i potvrde istog od strane Saveta bezbednosti UN. U tom smislu ovaj sporazum zamrznuo je politički konflikt. Ipak, ispostaviće se da ni ove odredbe neće biti dovoljne da 2008. godine spreče jednostrano proglašavanje nezavisnosti tzv. Republike Kosovo. Osnova za ovaj čin ne može se pronaći u Rezoluciji 1244, već samo u osionoj političkoj odluci zapadnih sila da zanemare ono što u njoj piše i pokušaju od Srbije da iznude „prihvatanje realnosti“ nezavisnog Kosova suprotno međunarodnom pravu.

Rezolucijom 1244 nije preciziran status organa Srbije i SRJ na KiM što predstavlja znatnu pretnju po srpski narod na području KiM. S obzirom da Rezolucijom nisu predviđeni nikakvi mehanizmi za zaštitu malobrojnijeg srpskog naroda u procesu odlučivanja na KiM jasno se ispoljilo isključivanje i majorizacija srpskog naroda u okviru privremenih organa samouprave. U praksi je dugi niz godina, naročito na etnički homogenom severu KiM sa srpskom većinom, funkcionisao sistem javne uprave Republike Srbije, uz poštovanje zakona i učešće u izborima za političke organe.

Sever je bio izuzetak sistema u gotovo svakom smislu, sem održavanja javnog reda i mira, koje su formalno vršile međunarodne snage i snage privremenih organa samouprave. Do rešenja nekih od ovih spornih pitanja došlo je tek sporazumima iz Brisela i Vašingtona, ali odbijanje Prištine da ispuni preuzete obaveze i formira Zajednicu srpskih opština i dalje se nastavlja bez adekvatne osude sa Zapada.

Na koncu, ali svakako ne manje važno, ogromno srpsko istorijsko, kulturno i duhovno nasleđe nalazi se na području KiM. Činjenica da više ne postoje srpske i jugoslovenske bezbednosne snage na KiM pokazala se pogubnom za objekte od najvećeg kulturno-istorijskog značaja, naročito u martovskim pogromima 2004. godine. Jasno je da ni KFOR ni bilo koja strana bezbednosna snaga neće pružiti adekvatan nivo zaštite da se bi se sačuvala ova baštinu, čak i ona pod zaštitom UNESKA. Sem toga putevi ka ovim objektima više nisu bili obezbeđeni. Time je svim Srbima znatno otežan pristup i izolovani su od objekata verske i nacionalne kulture i tradicije, što predstavlja atak na identitet. Očigledno je da su zaustavljanje nasilja, stvaranje i održavanje bezbednog okruženja za sve građane na KiM, kao uzvišeni ciljevi međunarodnih snaga proklamovani Rezolucijom 1244, u praksi izostali.

Iz svega navedenog jasno je da Rezolucija 1244 predstvlja suštinsku međunarodno-pravnu osnovu za poziciju Republike Srbije po pitanju Kosova i Metohije. Ne čudi zato ni insistiranje našeg državnog vrha, na čelu sa predsednikom Vučićem, na poštovanju Rezolucije, čak i kada je jasno da suprotna pregovaračka strana, kao i predstavnici međunarodne zajednice, svesno zanemaruju njene odredbe. Suočena sa tim, Srbija mora da vodi dobro promišljenu politiku, zasnovanu na onome što je moguće u datoj konstalaciji snaga i interesa, a sve u cilju očuvanja mira i bezbednosti građana Srbije i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Autor: Mihajlo Olujić

Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.

Mihajlo Olujić: Kriza u Crvenom moru – jemenski Huti i region Bliskog istoka

Preuzmite android aplikaciju.