Вечита расправа међу љубитељима кућних љубимаца гласи – ко је интелигентнији, мачке или пси? Научници су покушали да дају одговор поредећи њихове способности у неколико кључних области.
Нема сумње да пси углавном имају већи мозак, нарочито припадници крупнијих раса, преноси ВВС.
Осим тога, имају и више неурона. Код једног златног ретривера научници су избројали чак 623 милиона неурона у кори великог мозга, у поређењу са 429 милиона код мањег пса и око 250 милиона код мачке. Укупан број неурона у мозгу такође је већи код паса.
Међутим, није пресудно колико неурона имате, већ како их користите. О псима постоји много више истраживања него о мачкама, па су њихове способности боље проучене.
Један од разлога је и то што мачке много теже пристају на лабораторијска испитивања – довољно је да угледају транспортер па да се сакрију.
Упркос томе, научници су успели да упореде њихове способности кроз три врсте интелигенције.
Друштвена интелигенција
Један од начина да се процени колико животиња разуме намере и понашање других јесте такозвани тест нерешивог задатка.
Пас најпре научи да дође до хране из посуде. Затим истраживачи закључају посуду тако да храна више не може да се извади. Након тога посматрају да ли ће пас погледати човека у потрази за помоћи. Поглед којим наизменично гледа у човека и посуду сматра се обликом комуникације којим “показује” проблем, готово као да упире прстом.
Пси то заиста раде. Када су присутни и власник и непозната особа, нека истраживања показују да помоћ траже искључиво од власника, док друга показују да се обраћају обома.
Ако једна особа увек отвара посуду, а друга само допуњава храну, пси врло брзо уочавају разлику и помоћ траже од особе која може да реши проблем.
А како стоје мачке?
Таквих истраживања има знатно мање, али је једно показало да и пси и мачке могу да пронађу скривену храну када им човек покаже где се налази.
За разлику од паса, већина мачака не тражи помоћ. Док ће поједине погледом смењивати човека и храну, већина ће упорно покушавати сама да дође до ње.
Ипак, мачке поседују одређене вештине визуелне комуникације. Друго истраживање показало је да чешће гледају час у човека, час у посуду када је немогуће отворити је него када се може отворити решавањем задатка.
Иста студија показала је и да мачке више комуницирају са човеком када их он игнорише, као и да могу да процене да ли им особа поклања пажњу или не – способност коју имају и пси.
Да ли умеју да броје?
Ако свом љубимцу обично дајете три посластице, а једног дана му понудите само једну, да ли ће приметити разлику?
Одговор је – хоће.
Како би тестирали способност разликовања количине, научници животињама нуде избор између две количине хране, на пример једног или осам залогаја. Ако доследно бирају већу количину, јасно је да могу да разликују број.
Истраживања показују да одрасли пси и мачке успешно процењују количину хране. То могу и мачићи и штенци стари око два месеца, иако нешто мање прецизно.
Занимљиво је да се притом ослањају првенствено на вид. Када пси храну могу само да нањуше, без могућности да је виде, много теже бирају већу количину.
Да ли препознају себе?
Један од најпознатијих тестова самосвести јесте тест са огледалом.
Животињи се на тело стави ознака, попут налепнице или обојене тачке, а затим се постави испред огледала. Ако покуша да уклони ознаку са свог тела, сматра се да препознаје сопствени одраз.
Бонобои, шимпанзе и поједине врсте риба пролазе овај тест.
Пси и мачке – не.
Али шта ако се уместо вида користи чуло мириса?
Биолог Марк Бекоф извео је такозвани тест “жутог снега” са својим псом Џетром. Показало се да је пас много више био заинтересован за снег обележен урином другог пса него за сопствени урин, чак и када је његов био премештен на друго место.
Касније је професорка Александра Хоровиц развила овај тест. У урин здравог пса додала је мирис слезине угинулог болесног пса. Пси су тада знатно дуже њушили сопствени урин са додатим мирисом него урин непознатог пса, што указује на то да препознају сопствени мирис.
А мачке?
Досадашња истраживања показују да могу да разликују сопствени измет од измета познатих и непознатих мачака.
То подсећа на Бекофљев експеримент, али да би тест био потпуно упоредив са огледалом, њиховом мирису требало би додати нови мирис. Такав експеримент са мачкама још није спроведен.
Коначна пресуда
Интелигенција није једна особина, већ скуп различитих способности које долазе до изражаја у различитим ситуацијама. Зато није сасвим исправно посматрати је искључиво из људске перспективе.
Један од начина да се упореде мачке и пси јесте питање како би се снашли без људи.
Већина мачака вероватно би без већих проблема сама пронашла храну. Код паса би ситуација била разноврснија – неки би се снашли, док би други имали озбиљне тешкоће.
Наравно, постоје велике разлике међу појединачним животињама. На интелигенцију утичу генетика, социјализација, рана искуства и свакодневни живот.
Тренинг такође може да помогне. И мачке могу успешно да уче уз позитивно подстицање, мада пси углавном пролазе више обуке и чешће комуницирају са људима, што им вероватно даје предност у задацима који захтевају сарадњу.
Важну улогу има и раса.
Пројекат “Genius Dog Project” проучава псе који могу да запамте називе најмање десет играчака. Готово сви такви “генијалци” припадају раси бордер коли, мада их има и међу другим расама и мешанцима.
За сада није познато да нека мачка поседује такву способност, али треба имати у виду да је она изузетно ретка чак и међу псима.
На крају, наука показује да су и пси и мачке изненађујуће интелигентни – само на различите начине. Зато је можда најбољи закључак да једноставно волимо свог љубимца онаквог какав јесте.
Преузмите андроид апликацију.
