Популарни бенд, Атеист Реп из Новог Сада основан је 29. новембра 1988. године. Један од оснивача овог панк-рок бенда је Александар Попов који наступа од самог почетка рада бенда, а то је 22. мај 1989. године па све до дана данашњег. Како у шали воли да каже то ће наставити да ради све док се не распадне, физички.
Имате енергичне наступе, да ли увек уживате у њима, или је у питању само чист посао?
Трудимо се да уживамо у сваком концерту.
Ми то јако волимо да радимо, јер се трудимо да урадимо максимално професионално колико можемо, да тај посао буде како треба, односно перфектан.
Ми имамо високе стандарде које смо поставили сами себи. Трудимо се да то испратимо.
Уживамо у свом послу максимално, играмо се док то радимо, али, то је ипак рад од два сата некад и три, сад све ређе.
Треба ту и снаге и енергије и свега, а кад би то било с ланца пуштено не би то тако добро изгледало и приметило би се.
Паузе би биле велике између песама, људима би мало било досадно, јер не свирамо ми баладе где ти можеш између сваке песме да причаш по 10 минута.
Што се тиче музике покојног Балашевића, то је било океј, али код нас одмах падне тензија, а кад падне тензија, пиши пропало, мораш испочетка да их дижеш.
Вама је Машинац на неки начин, променио живот, да ли данас у граду постоји неко место које може макар мало да се упореди с њим?
Машинац је био друштвена можда чак и приватна варијанта али у почетку је био тотално друштвена, студентска варијанта. Велик простор додуше низак. Руку сам сломио на њему барем једном.
Симпатичан простор… није био прави концертни простор баш због пуно стубова, цеви и ниског плафона, али ето, бољи нисмо имали а радио је посао.
Гомилу концерата смо гледали од споља, јер од споља је боље гледати концерт на Машинцу. Све чујеш и видиш од позади. Жао ми је што данас нема Машинца.
Гомилу пута где год да одемо смо рекли: „Мајко моја, како ви имате добар простор, а ми тако нешто немамо“.
У задње време, добили смо гомилу концертних простора, неки нису баш концертни простор али раде посао, типа Герила, па рецимо, Дом културе.
Тако да је нпр. Фабрика била простор за свирку, помало неуслован, али чујем да су у последње време пуно урадили да направе добар концертни простор. Волео бих да одем у скорије време да послушам нешто, па да се уверим у то.
Јел планирате да наставите тамо да наступате?
Богами тешко, ако свираш у Новом Саду и ако треба да свираш Блоксток, онда није у реду према том Блокстоку да свираш неки мањи затворен простор пре тога, или не дај боже месец дана пре фестивала.
Kад свираш нпр. Exit онда те фестивал услови да не смеш да свираш у Новом Саду пар месеци пре, јер губиш ексклузивност тим својим потезом. Тако да у скорије време нећемо свирати мање просторе у Новом Саду, мада ми је жао.
Ја бих да свирамо и Дом културе и Герилу и Фабрику, и шта год друго.
Мислим да је Црна кућа сад много мала за нас, мада смо знали да свирамо рођенданске концерте од по три сата.
Ти концерти су почињали у седам увече па смо могли да издржимо три сата свирке и да се у нормално време вратимо кући.
Неки су вас викендом пратили на фудбалу у Основној школи Жарко Зрењанин, где сте играли с пуно енергије. Да ли сте такви само када је у питању фудбал и музика, или се у све уносите са истом дозом енергије?
Ми смо тад двориште Жарко Зрењанин школе, док смо играли фудбал звали парк жртава холестерола.
Тамо смо играли суботом и недељом, дешавало се да смо после, петком и суботом увече, знали да се искривимо максимално па смо онда следећи дан играли.
Ми кад играмо, играмо као прави фудбалери од сат и по без престанка, они бар имају паузу петнаест минута између два полу времена, а ми смо то тукли у цугу.
Онда смо после утакмице забадали испред драгстора или испред продавнице обично у време када то није био обичај какав је данас широм наше државе, а и шире.
Кад радиш нешто треба да радиш у фулу колико год можеш да радиш, јер у том случају ћеш и ти уживати и људима око тебе неће бити без везе.
Мој савет свима који било шта раде, да раде колико год то могу с великом посвећеношћу.
Имате ли омиљени стих?
Било који стих из песме „Радуле, гаће ти се надуле“, песма групе Флуорел тачкаш који је био претеча Атеист Репа, јер смо ми цео Флуорел тачкаш узели и убацили у Атеист Реп.
Било који стих песме „Радуле, гаће ти се надуле“ односно, „У Змајевом гнезду“ ми је омиљен, и „Боже хвата ме паника, та овај дебљи него покојни Јаника“ и слилчно.
Нови Сад добија мост, Ви сте једном приликом рекли да фали тај четврти мост, који ће се ускоро догодити. Шта вас то вуче преко оне стране реке?
Раковац ме вуче и Фрушка гора ме вуче. Вероватно и велики део људи у Новом Саду.
Ја сам раније пре него што су га срушили, возио бицикл бар два пута недељно негде око 45 км, али пола од тих 45 километара је асфалт а пола сам возио кроз шуму.
Данас то људи раде колима, ставе бицикл на кола, оду колима, и онда се бициклом возе само кроз шуму, не иду асфалтом јер асфалтом иду кола и сигурније је тако.
Кад су срушили мост мени је требало да пређем тих 50 км да би возио свега 7 или 8 километара шуме, што ми је било без везе. Да возим 70, 80 км нисам имао снаге за то, а сад поготово.
Фрушка гора је нешто што нас вуче на ону страну сигурно. Имам кућу у Раковцу, па ме вуче да идем на ону страну. Лепо је да сви одавде могу да оду горе, јер горе је некако природније, на Пејићевим салашима рецимо.
Док смо долазили на интервју, приметили смо да нема кучета које нисте помазили. Да ли је пас човеков најбољи пријатељ?
Дефинитивно је пас човеков најбољи пријатељ.
Велика већина тих паса је супер, чак и они што лају на оне што возе бицикле, и они су океј, кад их мало боље у познаш. Мислим на оног црног пита код расадника, он зна да појури оне што возе бицикл, а иначе је и он супер куца.
Преузмите андроид апликацију.
