Да крв није вода, показало се и у случају чувеног новосадског маестра Милета Николића. Свој музички таленат наследио је од деде и оца, те показао да тамбурашка музика оправдано тече његовим крвотоком. Још као дете у музичкој школи учио је клавир, међутим, звук тамбурашке жице и сјај бенда Јанике Балажа и Осам тамбураша са Петроварадина га је дозивао. Од кад је са четрнаест година узео тамбуру у руке, није је више испуштао.
Испевана је песма о Осам тамбураша са Петроварадина, по чему су они били посебни?
Зато што су били јако добар оркестар и то је било неко друго време, када су снимили филм по њима, који је успео у Кану… Сви су били врсни музичари зато су и били тако посебни.
Какав је осећај свирати у таквом саставу, када евоцирате успомене након толико година?
То је једно време које се никада више неће поновити. Кратко и јасно.
По чему се војвођански тамбураши разликују од других тамбураша из окружења?
Зато што је то дугачка тамбурашка традиција. Војводина има свој стил има своје песме које треба знати стилски одсвирати.
Када смо код песама, коју песму сте највише свирали, да ли постоји нека која се издваја?
Не, у принципу не, али има песама које волим. Волим углавном старе романсе, староградске песме волим, и пар циганских, пошто сам ја ром, циган.
Шта издваја вођу банде од остатка тамбурашке банде?
Само једна обавеза више. Ништа више осим једне обавезе више. Сви се понашају као кад једна мала фирма има свог директoра који води свој посао.
Ви и даље активно свирате, а када радите, да ли вашу банду за прилазак столу, више мотивише добар бакшиш или лепе жене?
Ни једно ни друго. Највише нас инспирише кад неко тражи праве песме и кад обрати пажњу на музику и слуша шта ми свирамо.
Колико се тамбурашка музика променила данас у односу на некада?
Јако пуно, репертоар се променио као и живот и као што се поменило све. Мења се цео свет тако се и музика мења. Нешто на боље нешто на лошије. Све у свему оне праве вредности и оне праве песме остају. Има и неких нових добрих песама које ће остати, али 90 одсто неће.
Знају ли данашњи Новосађани да у живају као некадашњи?
Поједини да.
На којим местима се још могу пронаћи прави боеми?
Свуда има боема, само зависи где има добре музике.
Где можемо да Вас чујемо?
Већ више од 10 година сам у чарди “Aqua Doria“. Пре тога сам био свуда. На крају крајева и овде на Петроварадинској тврђави.
Која је за Вас, новосадска кафана која је задржала прави кафански дух?
Управо „Aqua Doria“. Рецимо Плава фрајла, да се не нађу други увређени, али све зависи од амбијента, зависи од гостију, зависи од хране, зависи од услуге и завици од музике. То све кад се у једно скупи, онда је то права ствар. Једно без другог не може.
Да ли се музичар попут Вас рађа, или се то годинама учи?
Мора да буде и једно и друго. Љубав према музици, таленат и много вежбе. Разлика између данаших кафана и ресторана и хотела, и некада је што се клијентела некад јако лепо облачила, то су биле вечерње хаљине, мушкарци у оделима и са краватама. Сви су били весели, то је било неко безбрижно време, а сад је много брз темпо. Сада гости долазе у фармерицама, овако и онако, сад је то мода и променило се све, али у принципу, оно време је било више романтично.
Lice grada: Mihail Dudaš – Naš proslavljeni atletičar i olimpijac (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
